PIŠE: Slobodan Antonić
Nedavno je vlast kupila Kopernikus Tech. za 200 miliona evra. Realna cena je ispod 40 miliona. Vlasnici Kopernikusa bliski su vlasti. To stvara sumnju da su ljudi iz vrha vlasti „oprali” (čitaj: strpali u džep) nekih 160 miliona evra, za koliko je KT preplaćen.
Pre toga je vlast prodala PKB za 105 miliona evra. Kupac je preduzeće „Al Dahra Srbija”, inače osnovano 26. marta 2018, a za čiju direktorku kažu da je članica SNS-a i bliska vrhu naše vlasti. Realna cena PKB je: za poljoprivredno zemljište minimum 200 miliona evra i još 200 miliona kada se parcele iza Pupinovog mosta pretvore u građevinsko zemljište.
Dakle, i na ovom poslu izgleda da će neko iz vrha vlasti uzeti između 100 i 300 miliona evra.
Dva posla – a više stotina miliona štete za javno dobro, i stotine miliona dobitka za kompradorsku vrhušku.
No, ne sedi samo vrhuška na našoj grbači. Čitava piramida pijavica parazitira na telu ove nesrećne zemlje.
Kako se, između ostalog, hrane paraziti na dnu? Preko komisija.
Državni revizor je 2016. godine ispitao rad 14 jedinica vlasti u Srbiji. U B. Petrovcu je utvrdio da je postojala „Komisija za uništavanje pečata javnog pravobranioca”. Komisija se sastala 26. avgusta u 10.00, a završila rad u 10.30. Svaki član komisije je za tih 30 minuta posla dobio po 14.658 dinara.
U Srbiji ima preko 7000 takvih komisija. Izveštaj nabraja neke od njih, recimo, u B. Palanci: „Komisija za utvrđivanje ispunjenosti uslova za početak rada plaža”, „Komisija za izdavanje bilborda”, „Komisija za popis pasa u prihvatilištu” itd.
U takvim i sličnim komisijama, koje zapravo služe samo za ispumpavanje para u korist nižih ešalona vlasti, u Srbiji je angažovano nekih 48.000 osoba, a prosečna godišnja zarada člana komisije je 54.000 dinara.
I tako, pijavice na vrhu isisavaju na stotine miliona, a pijavice na dnu po par stotina evra. Ovakvo parazitsko ustrojstvo u literaturi se, inače, naziva ekstraktivnim (extractive), odnosno isisavajućim sistemom.
Kako tačno taj sistem funkcioniše u Srbiji najbolje je opisao Dušan Pavlović u knjizi “Mašina za rasipanje para”. Naslov Pavlovićeve knjige može da zavara. To nije ustroj napravljen da pare tek tako rasipa. To je mašina konstruisana sa ciljem da se novac sistematski ispumpava iz društva i sliva u džepove političke nomenklature.
Pavlović kaže da je ova mašina „nastala za vreme vladavine Borisa Tadića”, ali da su „Aleksandar Vučić i njegova vlada još više usavršili ekstraktivne institucije”.
Osnovno pitanje koje se, naravno, postavlja je: zašto taj sistem trpimo i kako ga demontirati?
Oko odgovora na prvi deo pitanja verovatno bi se složili svi kritičari sistema: narod je nemoćan jer su mediji kontrolisani, a demokratija slaba.
Umesto da mediji danima bruje zbog ekstraktivnih operacija „Kopernikus” ili „PKB” – kojima je ukradeno na stotine miliona evra, oni neprestano proizvode tzv. informativnu mećavu kojom se zatrpavaju suštinske teme. Zato smo se ovih dana intenzivno bavili kokainskom krizom Darka Lazića, pitanjem hoće li beogradski glumci uspeti da smene direktora Narodnog pozorišta, Koraksovom karikaturom na naslovnici lista Danas i razmatranjem zašto je Vučić posađen na šamlicu u Parizu.
Ali, čak i da su mediji posvetili potrebnu pažnju očiglednim primerima isisavanja, da li bi to nešto promenilo? Da li bi se otvorila rasprava u parlamentu? Da li bi pala vlada? Da li bi bili raspisani novi izbori?
Ne bi. Naša demokratija je fasadnog karaktera i toliko je slaba da se gotovo celom poretku može odreći demokratski legitimitet.
I sad, kako to promeniti? Ako se oko dijagnoze gotovo svi kritičari slažu, razilaze se u vezi terapije.
Naša autokolonijalna inteligencija smatra da je glavni krivac za ovakvo stanje – srpski nacionalizam. Nacionalisti su, navodno, još za Miloševića odvojili Srbiju od EU kako bi mogli da je pljačkaju. Jedino rešenje je bezuslovno prihvatanje svih zahteva i normativa iz Brisela, kako bi se, pod uticajem EU, mediji oslobodili, a institucije demokratizovale. Tako će i Srbi najzad moći da uđu u Hanaan.
Problem sa ovakvom teorijom je što ne može da objasni tesnu saradnju tih istih EU struktura – koje, navodno treba da nas oslobode i demokratizuju, s ovdašnjom upravom koja je sve samo ne „tržišno inkluzivna”, medijski liberalna i demokratska.
Kaže se da je to zbog Kosmeta, te da će alantisti Vučića trpeti samo dok ne isporuči prijem „Kosova” u UN. Ali, ne samo da je naš režim u svojevrsnoj interesnoj koaliciji sa političkim establišmentom Zapada, on je u koaliciji i sa njegovim kapitalističkim establišmentom.
Više puta sam već pisao o činjenici da režim, preko institucije subvencija od „10.000 evra po radniku”, obezbeđuje besplatnu radnu snagu inostranim kapitalistima. Pisao sam i o tome da upravo institucije poput „Američke privredne komore u Srbiji” imaju odlučujući uticaj na radno zakonodavstvo – na smanjivanje radničkih prava i na obaranje cene rada.
Sada ću navesti još jedan karakteristični primer. Svi se sećamo pobune radnika u Juri zbog loših uslova rada i malih plata. Glavni problem tih radnika bio je, zapravo, to što nisu imali sindikat. A nisu ga imali zato što je prvih šestoro radnika, koji su pokušali da ga osnuju, otpušteno.
Naš zakon zabranjuje otpuštanje vođa sindikata u nekom preduzeću. Ali, ovih šest radnika nisu bili formalno vođe, nego tek inicijatori. Oni su, u skladu sa propisom, prijavili svoju inicijativu nadležnom ministarstvu kako bi se registrovali. Ali, u Srbiji postoji praksa da neko iz Vlade dojavljuje privilegovanim poslodavcima imena inicijatora sindikalnog organizovanja. Tako je i Jura saznala za imena ove šestorice radnika i odmah su izbačeni s posla – kao i svi koji su posle toga pokušali u Juri da naprave sindikat.
Može li se ovakva praksa objasniti teorijom o zlim srpskim nacionalistima koji namerno izoluju svoju zemlju kako bi je pljačkali? Ne. Ovde je na delu, kao što sam više puta pisao, tipična koalicija kompradorskih političara i kolonijalnih kapitalista, uz sadejstvo autokolonijalne inteligencije iz medija, nauke i kulture.
Takav sistem je i napravljen kako bi svaki od ovih nametnika mogao dobiti svoj deo, a da žrtva ostane pasivna, te da i dalje mirno trpi parazite koji joj sišu životne sokove. I evo, anestetiziranje žrtve je tako uspelo da gotovo da nismo ni primetili epski drske operacije „Kopernikus” i „PKB”.
Nekoliko puta sam već pisao ili govorio šta možemo da uradimo kako bismo pružili otpor i pokušali da demontiramo sistem. Ali, obratite pažnju – sistem nisu stvorili samo domaći političari. On je zajedničko delo ovdašnjih kompradorskih parazita i atlantističkih kolonijalnih struktura. Zato se ovi prvi ne mogu rušiti u savezništvu sa ovim drugima.
Kao što već napisah, za Srbiju nema „evropskog puta” – ako ide njim to je samo put u status još podložnije EU kolonije. Nama je potrebno da se probudimo iz hipnotičke anesteziranosti, jer će nam paraziti, malo po malo, isisati svu krv.
Mi smo narod koji bukvalno odumire. Na sadašnjem pokolenju je ili da podigne ovo društvo na noge i otrese sa sebe sve pijavice – domaće i strane, ili će već za našeg života Srbija da postane lešina koju komadaju i razvlače okolne hijene.
Krajnje je vreme da se trgnemo. Inače će već za našu decu biti kasno.
Krenimo od sitnica: pomozimo, najpre, sajtu na kome čitamo ovaj tekst da preživi; prestanimo da se krijemo iza „nikova“ i napišimo pod imenom i prezimenom koliko smo nezadovoljni i ljuti; stavimo do znanja svakoj „pijavici“ u našoj okolini koliko je to što radi odvratno; budimo član makar jednog građanskog udruženja koje pruža otpor – od zaštitnika planinskih reka, do protivnika obaveznog vakcinisanja i obaveznog doniranja organa; izađimo na bar neki protest protiv predaje Kosmeta ili pljačke narodne imovine…
Mnogo je? Opasno je? Nemamo vremena? Nije to baš pravi način?
Onda se ne žalimo što će nam deca živeti kao bele crnčuge u koloniji Srbiji. Mi smo im to napravili.
