PIŠE: Srđa Trifković
Gostujući u emisiji „Nezvanično“ banjalučkog ATV-a u četvrtak uveče, 22. novembra, autor ovih redova konstatovao je da je pobeda Milorada Dodika na izborima za srpskog člana Predsedništva BiH predstavljala potrebni, ali ne i dovoljni preduslov za jačanje Republike Srpske.
Preostali deo jednačine jeste postizanje saglasnosti srpskih predstavnika u zajedničkim institucijama u Sarajevu, koja je izostala u prethodnom periodu i čime su omogućene razne kombinacije srpskih neprijatelja o „evroatlanskim interacijama“ BiH.
Sve u svemu, skoro četvrt veka posle Dejtona, „cirkus zvani Bosna i Hercegovina nastavlja da se taljiga na svom dugom putu ni u šta“. Neizlečiva disfunkcionalnost te tvorevine odraz je činjenice da „BiH kao mikrokosmos stare Jugoslavije oličava u sebi sve napetosti i netrpeljivosti, sva suparništva i centrifugalne sile kojima je i Jugoslavija bila izložena“.
Ako ništa drugo, krajnje je vreme bar da se ukine institucija Visokog predstavnika, „jer je tragikomično da jedna iole ozbiljna država ima međunarodnog tutora kao da je reč o nekom afričkom mandatu Lige naroda iz 20-tih godina prošlog veka“.
Uvodno izlaganje završio sam stavom da je u predstojećem periodu potrebno da i Dodik i svi drugi srpski predstavnici u zajedničkim institucijama „na svakom koraku delegitimizuju mrtvaca koji hoda zvanog Bosna i Hercegovina“.
Mrtvac koji hoda… Pune 23 godine posle potpisivanja Dejtonsko-pariskih sporazuma – čina koji je kao i prethodnih godina u Republici Srpskoj praznično obeležen – ovo je savršeno precizan opis države koja nema sopstvenu snagu opstanka, već vegetira isključivo voljom svojih inostranih mentora.
Postoji niz istorijskih paralela.
Posle okupacije Mandžurije 1931, Japan je stvorio carevinu Mandžukuo koja je imala sve prividne atribute države, ali čija je sposobnost opstanka bila neraskidivo vezana za ratnu sreću imperijalnog Japana.
Južnovijetnamska država poznata kao „Republika Vijetnam“ potpisala je januara 1973. pariski mirovni sporazum sa vladom u Hanoju, ali je bila osuđena na propast posle potonje odluke predsednika Ričarda Niksona da povuče američke snage; aprila 1975. godine Sajgon je šaptom pao…
Na balkanskim prostorima HH veka, po mnogo čemu adekvatno je poređenje Bosne i Hercegovine sa Nezavisnom Državom Hrvatskom.
Obe te države nastale su i opstajale – ova druga još uvek opstaje – voljom agresivnih, Srbima neprijateljskih zapadnih sila, koje su u vreme njihovog nastanka i postojanja imale dominantni položaj na evropskom jugoistoku.
Obe su tvorevine nastale flagrantnim kršenjem ustavno-pravnog poretka prethodne države u haotičnim uslovima, putem nasilnog stvaranja faktičkih stanja koja su kasnije bivala retroaktivno „legalizovana“.
Ni NDH – proglašena 10. aprila 1941. – kao ni „Republika Bosna i Hercegovina“ – proglašena 1. marta 1992. – nisu bile legalne niti legitimne tvorevine. Ni u jednoj ni u drugoj Srbima nije bila zajamčeno čak ni pravo na fizički opstanak.
Pravni argumenti, međutim, u celini ne utiču na pitanje efektivnog postojanja neke države. Premda NDH nije bila de jure država, ona je imala značajne atribute de fakto državnosti. Sa druge strane, BiH jeste država de jure, ali ona poseduje čak i manje atributa de fakto državnosti od NDH!
Poslanik Velikonemačkog Rajha u Hrvatskoj Zigfrid Kaše, ili opunomoćeni nemački general u Zagrebu Glez fon Horstenau, nikada nisu uživali formalne prerogative direktnog intervenisanja u političkim pitanjima ustaške države kakve već decenijama uživa Visoki predstavnik u Sarajevu.
Dejtonska BiH sada već postoji nekoliko meseci duže nego što je trajala Kraljevina Jugoslavija. Ona, međutim, može samo da priželjkuje čak i onaj nikada sasvim zadovoljavajući stepen unutrašnje stabilnosti koji je vladao – primera radi – od konstituisanja vlade Sporazuma i proglašenja Banovine Hrvatske avgusta 1939. do nemačkog napada aprila 1941.
Pre ili kasnije, postimperijalni Vašington i post-merkelovski Brisel izgubiće volju i interesovanje da drže uključenim aparat za reanimaciju BiH-tvorevine.
Kada se to desi, a desiće se, njena sudbina biće slična sudbini Ulbrihtove i Honekerove „Nemačke demokratske republike“ nakon što je Mihail Gorbačov tu nevoljenu kreaturu prepustio sopstvenoj sudbini u jesen 1989.
Trajala je manje od 24 sata.
Za sada, još uvek je prisutna sklonost izvesnih ličnosti američkog spoljnopoličkog establišmenta – kao i njima bliskih aktera medijske, akademske i analitičke scene – da zagovaraju unitarizaciju Bosne i Hercegovine i radikalnu reviziju „Dejtona“ zarad postizanja tog cilja. Oni su, međutim, manje uticajni nego ranijih godina. Više nema na sceni zagovornika unitarizacije kalibra pok. Ričarda Holbruka, Hilari Klinton nije u Beloj kući, njena pulenka Samanta Pauer nije na čelu Stejt departmenta.
Naravno, profesionalni birokratski aparat u Vašingtonu (Stejt department pre svega) i medijska mašina SAD (predvođena antitrampistima u liberalnim medijima) slede odavno zacrtane, srbofobne koordinate balkanske politike, kao i njihovi zapadnoevropski pandani, uostalom.
Ni sa istočne ni sa zapadne strane severnog Atlantika, međutim, nema političke volje (niti vojnih resursa) za grubo slamanje jednog osmišljenog srpskog otpora daljem sečenju ostataka Dejtona na šnite, niti jednodušnom srpskom protivljenju uvlačenju BiH u NATO.
Da li će Srbi ovu činjenicu napokon sagledati i da li će se shodno njoj ponašati – još nije sigurno, ali je verovatnije nego pre izbora.
Pobornike prinudne unitarizacije dugo je ohrabrivalo nejedinstvo srpskih političara i spremnost uticajnih snaga na političkoj sceni Republike Srpske da zarad svojih ličnih ambicija i stranačke ostrašćenosti idu na ruku pobornicima likvidacije „genocidnog entiteta“.
Uz sve svoje nedostatke i brojna sakaćenja, dejtonski model je uspeo da Srbima pruži okvir za makar privremeno podnošljiv opstanak u okviru jedne suštinski apsurdne i dugoročno neodržive državne tvorevine.
Kao što pomenusmo na početku teksta, BiH nema spontanu unutrašnju dinamiku opstanka, jer su iste sile raspada bile u njoj prisutne u još izraženijoj formi nego u SFRJ; tu se ništa nije izmenilo za skoro četvrt veka. Ona će pre ili kasnije završiti na smetlištu istorije, kao i Mandžukuo, NDH, Južni Vijetnam, NDR itd…
Sposobnost opstanka jedne države – a ovo važi i za „entitet“ sa de fakto atributima države – u uslovima nenaklonjenog okruženja, uvek je bio krajnji test njene vitalnosti u hobsovskom svetu međunarodnih odnosa.
Da bi Republika Srpska taj test izdržala, da bi se politički konsolidovala i za svaki oblik otpora adekvatno pripremila, za početak ona mora biti svesna da su monolitno jedinstvo u odbrani osnovnih interesa i osmišljeni nastup – u Sarajevu i svuda – bukvalno preduslov srpskog opstanka.
Prvo političkog, potom i fizičkog.
Odbijanje da se ova činjenica spozna i da se shodno njoj postupa može biti uslovljena samo idiotizmom ili izdajništvom.
Motivacija je ionako nebitna, ali plodovi jesu… “Po plodovima njihovim poznaćete ih” (Mt 7, 16; 7, 20).
(sveosrpskoj.com)
