PIŠE: Zoran Panović
Dragi Mustafa, pišem ti dan nakon što je Interpol odlučio da ne primi Kosovo u svoje članstvo. U euforiji prednjači ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, a cela atmosfera se, što se vlasti i njenih medija tiče, može uporediti sa skorašnjom Zvezdinom pobedom nad Liverpulom ili kada je svojevremeno Marija Šerifović donela pobedu Srbiji na takmičenju za ‘Pesmu Evrovizije’.
Ali, ako je pobeda nad Liverpulom i bila ‘čudo’, kako kaže predsednik Vučić, ovo s Interpolom je, smatra on, rezultata predanog rada jedne odgovorne i prkosne države. Vučić tobože pokušava da kanališe Dačićev trijumfalizam naglašavajući da niko zbog ovoga ne bi trebao da ponižava Kosovo. Predsednik je neprijatno iznenađen glasanjem Paragvaja i Kazahstana, na primer, kao što je prijatno iznenađen glasanjem Japana. Razumem ja težinu i genezu srpsko-albanskih problema, ali jeste malo nadrealno ponižavajuće da o dva komšijska naroda, makar i ovakva, na Balkanu na neki način odlučuju Paragvaj, Kazahstan i Japan.
Evo, dok ti pišem, Vučiću je stiglo pismo od francuskog predsednika Makrona. Još jedna naknadna pobeda, ili bolje reći melem na ranu nakon poniženja koje su Srbija i Vučić doživeli u Parizu na obeležavanju sto godina od kraja Prvog svetskog rata. Francuski predsednik svog srpskog kolegu oslovljava sa ‘dragi Aleksandre’. Makron je pismom želeo da se lično zahvali Vučiću na prisustvu u Parizu na ceremoniji, naglašavajući ono što je Srbija htela da čuje – priznanje za pobedu i žrtve u Velikom ratu. A to sećanje na savezništvo će, kako je Makron najavio, sa Vučićem zajedno oživeti prilikom posete Srbiji 5. i 6. decembra ove godine.
Malopre sam, dragi Mustafa, pomenuo reč ‘poniženje’ na ceremoniji u Parizu. Pokušaću da ti objasnim zašto su Srbi osetljivi na temu Velikog rata, i što suštinski nema veze sa Albancima. Evo primera iz moje porodice: Moj čukundeda Sreto imao je tri sina: Anđelka (moj pradeda), Damjana i Neđa. Sva četvorica su 1914. iz sela Radovci kod varoši Požege u zapadnoj Srbiji otišla u rat. Na Solunskom frontu su poginuli Sreto, Anđelko i Damjan. Jedino se vratio Neđo. Ali teško ranjen. Od posledica ranjavanja umro je za vreme Drugog svetskog rata. I nisu mogli da ga sahrane dva dana jer su, kako se pričalo po selu, leteli tih dana nemački avioni i bacali bombe, a narod se plašio; taman krenu ka groblju, kad eto ih avioni, a narod se razbeži. Mnogo je takvih porodičnih priča po Srbiji zbog kojih se ratni period 1914-1918. najtačnije zove ‘Armagedon’. U tom smislu se većina Srba, i onih koji ne podnose Vučića, osetila povređenim njegovim tretmanom – skrajnutošću – na ceremoniji. Atraktivna mesta sedenja Hašima Tačija i Kolinde Grabar Kitarović, doživljena su kao provokacija.
Nažalost, Mustafa, mnogo Srba, ako stvari gledamo i s druge strane, i dalje ne želi neminovna naknadna učitavanja i ne razume da je srpsko krvavo glumatanje Pruske po prostorima bivše Jugoslavije devedesetih godina, u mnogo čemu proćerdalo saveznički kapital Srbije iz dva svetska rata. Ovde se ističe kako Miteran nije dozvolio da se bombarduju Srbi, dok se čak i Širaku nalazi olakšavajuća okolnost u mitu da je spasio beogradske mostove 1999. tokom NATO agresije. Nipodaštava se činjenica da su i Kosovo i Hrvatska saveznici Francuske. Interesantan je još jedan mit koji se zasniva na neistini, a taj je da su De Gol i vođa srpskih rojalista tokom Drugog svetskog rata Dragoljub Draža Mihailović na vojnoj akademiji spavali krevet pored kreveta. De Gol i Draža se nikad nisu sreli u životu.
Prvog decembra će se navršiti sto godina od stvaranja Jugoslavije. Srbi se i dalje infantilno ljute što drugi ne uvažavaju to da su ih oni ‘oslobodili’ (iako čak i Crnogorci Mila Đukanovića misle da su ‘anektirani’), ne shvatajući da srpske elite nisu imale kapacitet da u miru impresioniraju ‘oslobođenu braću’, kao i one koji im nisu bili braća a zadesili su se u Jugoslaviji. Kao Albance, na primer. Da li veruješ Mustafa da u Beogradu ni spomenik, ni ulicu, nema Aleksandar Karađorđević – pobednik iz dva Balkanska i onog Velikog rata. Inače, to je srpska osobina – kad govore o veličanstvenoj pobedi srpske vojske u Prvom ratu, često ignorišu Aleksandra jer im je kao ‘kralj ujedinitelj’ nametnuo Jugoslaviju kao ‘tamnicu srpskog naroda’. Kad govore o velikoj antifašističkoj pobedi u Drugom ratu redovno ignorišu maršala Tita jer im je on kao Hrvat s Čerčilom ‘nametnuo komunizam’, a kad govore o herojskom otporu NATO paktu ignorišu često Miloševića kao vrhovnog komandanta, bar u onoj meri u kojoj veličaju njegove generale koji ovih dana doživljavaju medijsku slavu u Srbiji, iako su neki od njih pred Haškim tribunalom osuđeni za ratne zločine.
Hoću, Mustafa, da ti skrenem pažnju na jednu indikativnu istorijsku priču: Predsednik Narodne radikalne strane i predsednik Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Nikola Pašić, lično je poslao radikalskog poslanika Punišu Račića 1921. u Južnu Srbiju (Kosovo i Makedoniju) da izvidi tamošnje političko stanje. Depresivna saznanja do kojih je došao, Račić je saopštio u izveštaju datiranom 17. maja 1921. u Beogradu gde je naglasio ‘nepravilan, nezakonit i po narod i državu štetan rad prema muslimanima’, od pravoslavnog stanovništva i vlasti, a koji se, što je najtragičnije, sprovodi ‘u ime države’ čiji se poredak teško konsoliduje. Račić ističe: ‘Arnauti su neškolovani i nepismeni, oni su nesposobni da se sami legalnim putem brane od nezakonitih postupaka i nepravdi koje prema njima čine nesavesni državni organi; ali oni su osobito bistri po prirodi i vrlo dobro znaju osnovni pojam o pravdi i nepravdi; znaju da razlikuju šta je dobro i pravo od onoga što je zlo i nepravo’. Albanci i Srbi su, očigledno, na Kosovu jedni druge etapno ugnjetavali.
E, sad, gotovo niko ne poznaje Punišu Račića po ovom izveštaju jer je on zapamćen prvenstveno po ubistvu poslanika Hrvatske seljačke stranke u Skupštini Srba, Hrvata i Slovenaca 1928. godine, posle čega je uvedena diktatura kralja Aleksandra. Taj atentat je dramatično pogoršao ionako loše odnose u Kraljevini, dajući krila hrvatskom ustaškom pokretu koji će sprovesti genocid nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Milo Đukanović je u korenu sasekao projekat pravljenja spomenika Račiću u Crnoj Gori (Račić je Srbin iz Crne Gore), ali sem protestne note nije imao snage da izdejstvuje od Hrvatske uklanjanje spomenika ustaškom teroristi Miru Barešiću, koji je 1971. u Stokholmu ubio jugoslovenskog ambasadora, inače Crnogorca Vladimira Rolovića.
Da se vratim na Interpol: Ovde građanska opozicija smatra da je Vučić sprečavajući članstvo Kosova pomogao da kriminalci budu sigurniji, dok ona desničarska ukazuje da je glasanje pokazalo da politika ‘zamrznutog konflikta’ (antiteza Vučićevom imaginarnom ‘razgraničenju’) može samo da koristi Srbiji. Valjda neke veze s ingerencijama Interpola ima i bekstvo bivšeg makedonskog premijera Gruevskog u Mađarsku. Opskurno je, dragi Mustafa, kako reakcionarne strukture u srpskom režimu koje su bile oduševljenje ‘patriotskom, antisoroševskom’ politikom Gruevskog (iako je njegova stranka VMRO DPMNE istorijski antisrpska jer je aktivno učestvovala sa ustašama u ubistvu kralja Aleksandra 1934. u Marselju), sad razrađuju Vučićevu tezu da se Gruevski u Makedoniji tereti maltene za šta bi mogao (samo kad bi vlast htela) i bivši srpski predsednik Tadić – za način na koji je država kupila ‘mercedes’ za zvaničnika.
I samo koji dan nakon što je austrijski kancelar Sebastijan Kurc kao veliki prijatelj dočekan u Beogradu, nakon austrijskog glasanja za članstvo Kosova u Interpolu, Dačić je počeo da se sprda s Kurcom jer njegovo prezime kad se menja po padežima zvuči isto kao žargonski izraz u srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorskom jeziku za muški polni organ. Razumeš onda zašto je Dačić iskoristio metaforu da je Kosovo omanulo jer je htelo u Interpol ‘preko Kurca’.
Vidim da je socijalizam u kome sam ja odrastao bio Diznilend u odnosu na tvoj: Ima teorija koje tvrde da nas je nesreća iz devedesetih i status parija, zadesila i zbog kurčenja (naročito na putovanjima evropskim istokom) u Titovom hedonističkom ‘koka-kola socijalizmu’ kako ga u svojoj odličnoj studiji naziva istoričarka Radina Vučetić.
Ostala su mi draga letovanja u Crnoj Gori na potezu Bar – Sutomore – Čanj, poznih sedamdesetih. Radio Tirana je imala mnogo jak signal. Sećam se programa na srpsko-hrvatskom jeziku, oštrih kritika titoističkog revizionizma, i simfonija vaših domaćih autora, a što je moj tata iz radoznalosti slušao noću. Imalo je tu neke egzotike, jer tamo iza Skadarskog jezera je bio kraj sveta. Radio ima neku mistiku, spikersku monumentalnost, glasa koja ti daje prostor da zamišljaš svet, ljude i režime. Kao što mi je jedan moj kolegi pričao da je kao dete u Vojvodini blizu Vršca slušao tamburaše sa Radio Temišvara i zamišljao Rumuniju koja ipak nije bila ona realna – Čaušeskog.
Islam i Zapad: Dečaci iz albanske provincije i budimpeštanske Pavlove ulice
PIŠE: Mustafa Nano (Tirana)
Narodna poslovica po kojoj selo gori dok se neko češlja, trebalo bi da je balkanska. Imamo je i mi, sigurno, samo što smo baku zamenili s nekom drugom. „Selo gori, a kurva se češlja“ – ovo je albanska verzija koja je, kako se čini, surovija (prelazak od babe na kurvu ne ostavlja te ravnodušnim, zar ne?). Dok je grčka verzija još surovija, skoro pornografska: Svet je zahvatio plamen, a kurva češlja pičku.
Albanski jezik nema poslovicu „Besposlen pop i jariće krsti“. Nikada nisam čuo da su je koristili naši pravoslavci. Po svemu sudeći, zato što vaši i naši pravoslavci nisu sarađivali jedni s drugima. Albanci pravoslavne vere uzimali su se međusobno i s grčkim susedima. Ali umesto popa, mi imamo Kolju, koji otvara i zatvara vrata da bi nešto radio, što je u suštini isto.
Ali manuću se poslovica, i vratiti se diskusiji o knjigama i crtanim filmovima. U stvari, nije da imam nešto veliko da kažem. Pošto mi je detinjstvo bilo siromašno u tom pogledu. Stripovi kao Alan Ford nisu bili prevedeni. Prvi aposterioran strip Alan Ford bio bi koristan, čak i za sam režim (koliko ja znam, u toj knjizi se na ironičan način predstavlja kapitalizam), a fabula s tajnim agentima i događajima koji su se odigravali u NJujorku bili su dovoljni razlozi paranoičnoj i antiameričkoj nomenklaturi Tirane da ne dozvoli izdavanje ovog stripa na albanskom. Režim Envera Hodže je posvećivao veliku pažnju prevodima knjiga sa stranih jezika, i uopšteno, uticaju koji bi mogao da se vrši sa strane.
Strane televizije, čiji se talasi nisu mogli svi blokirati, bile su veliki prozor komunikacije za Albance. Smatrali su srećnikom onoga ko je mogao da gleda neku jugoslovensku stanicu. Ja sam odrastao u Skraparu, gradiću na jugoistoku Albanije u blizini Korče, koji se nalazi između planina, a tamo se nije moglo gledati nijedna druga TV, osim javnog albanskog servisa. Samo tri-četiri male kuće su uspevale da hvataju signal jugoslovenske televizijske stanice. Mislim da je to bila TV Skoplje. Bilo je neverovatno kako su se ti talasi, oslabljeni tokom dugog i napornog puta, sudarili u toj rupi između planina, gde je bio izgrađen Skrapar, i to iznad kuća koje su bile podno planine, na najnižoj tački grada.
U jednoj od tih kuća živeo je jedan moj prijatelj. U godinama adolescencije, u 16. ili 17. godini, mi smo često išli tamo, ali ne da gledamo crtane filmove. Išli smo da gledamo program Electric Blue – evo jedan detalj koji sam upamtio iz tog vremena – koji se prikazivao svakog petka u kasnijim satima, tačnije u prvim časovima subote. Zbog slabog signala, naročito kada je bilo loše vreme, TV-slika je treperila. Često se pojavljivala i nestajala, jedva se videla, ali mi nismo odvajali oči od ekrana. Domaćin kuće se penjao na krov da nađe odgovarajući položaj antene.
Zaboravio sam da pitam nekog psihologa da li on može da nađe neku vezu između Mustafe Nanoa danas i Mustafe Nanoa kao adolescenta koji je jedva čekao da dođe petak, da se nađe sa grupom četiri ili pet drugih dečaka, da bi zadržali dah u jednoj prizemnoj kući pored reke Osum i da sedne ispred televizora marke Adriatik koji je proizveden u Draču, a na čijem ekranu su se pojavile maglovite slike golih devojaka. Kako nam je podrhta telo! Kakve emocije!
Psihologu bih mogao da kažem da moje detinjstvo, kakvo god da je bilo, nije obeležio samo program Electric Blue. Moje detinjstvo je bilo praćeno i čitanjem. Iznad svega čitanjem. Među prvim knjigama, koje sam sve upijao, tada su bili Dečaci Pavlove ulice Ferenca Molnara. Dečaci Pavlove ulice bili su slični dečacima iz mog kvarta koji se zvao „2. decembar“ (u znak sećanja na izbore za Ustavotvornu skupštinu koja se održala u Albaniji posle Drugog svetskog rata). Sličnost između dva sveta može da izgleda neverovatna, pošto su Nemeček, Boka, Gereb i drugi živeli u Budimpešti koja je još bila deo Habsburške carevine, dok sam ja, Fred, Mond, Tom, Nardi, Maks, Ben, Bert … (to su bila imena nekih od mojih tadašnjih drugova) živeli su u jednom gradiću, sasvim izolovanom od sveta, s ljudima koji su voleli komunizam Envera Hodže. U jednom autobiografskom delu koji sam objavio pre 10 godina, moj Skrapar nazvao sam „crveni hinterland“.
Ipak, ja nikada nisam doživeo, ni u jednoj drugoj knjizi, bili to i albanski autori, da su mi likovi toliko dragi i toliko bliski kao u knjizi „Dečaci iz Pavlove ulice“: deca koja jedva čekaju da se završi školski čas, da idu do poslastičarnice pored škole, da uzmu slatkiše, sladoled, burek ili pogačice, naopaka deca koja skrivajući se puše cigarete, nestašna deca, poneki bully, deca koja se igraju dugmadima i koja skupljaju poštanske marke, deca koja se svađaju s decom iz drugih naselja koja nastoje da prošire kontrolu nad teritorijom, a u tim „sukobima“ predvodi ih jedan komandant, koga izaberu po hrabrosti i mudrosti koju pokazuje, i tako dalje. „Dečaci Pavlove ulice“ bila je knjiga koja je razvijala osećanje patriotizma, koji počinje ljubavlju prema svom kraju. A kada patriotizam postane razuzdan, ti počinješ da tražiš neprijatelja i izdajnika, ili heroja, u drugu koji je tu, pored tebe.
Sličnost s tom knjigom izgledala mi je potpuna, nema veze što u Skraparu nisam čuo tutnjavu vozova i zvonjavu crkvenih zvona. Crkvena zvona su tih godina zanemela u celoj Albaniji. U to vreme obavljanje verskih rituala bilo je zabranjeno. Ali i da nije zabranjeno, ja ne bih mogao da čujem zvona neke crkve. Svi mi smo bili bektašije. Ima mnogo bektašija u Albaniji, Zorane. Oni su čudni muslimani. Kuran čitaju na svoj način, tražeći i nalazeći između redova poruke, koje u stvari ne postoje u Kuranu. Stoga piju alkohol, ženama dozvoljavaju, čak ih i hrabre da učestvuju u verskim ritualima i u javnom životu, i da se ne pokrivaju. NJihovi vernici ne mole se pet puta na dan, oni se mole onako kako se mole hrišćani (bektašije se mole ispred Oca/Babait/, on je i duhovni vođa hrišćanskog stada), pale sveće kao hrišćani i, iznad svega, teže ka nacionalnom identitetu. „Bez domovine nema vere“, kažu bektašije. Veza sa zemljom gde su rođeni je važna za njih, zato su oni igrali važnu ulogu u razdoblju kada su se Albanci zalagali za odvajanje od Osmanske carevine, da bi gradili svoju državu i naciju.
U znak poštovanja za tu ulogu, bilo je predloga da se bektašizam prihvati kao nacionalna vera, pošto je ta „vera“ bila most koji spaja islam i hrišćanstvo. Ali to je bila uzaludna nada, (muslimani i hrišćani nisu mogli da se slože da dobrovoljno prepuste vođstvo jednoj drugoj veri koja nije ni bila sasvim vera). Nije prošla ni druga ideja da se Albanci, posle osnivanja nezavisne države, vrate veri svojih predaka, tj. hrišćanstvu. Nije bio mali broj onih koji su podržavali tu ideju, poput Faika Konice (takođe bektašije) krajem XIX veka. Posle ateističkog eksperimenta Envera Hodže, i pod magijom i pritiskom Zapada, Albancima, kao praktičnim ljudima i prilično nezainteresovanim vernicima, ne bi bilo teško da se konvertuju u hrišćane. Ali, kako mi se čini, hteli smo da zidamo kule u oblacima. Rekonvertiranje je bila stvar koja nije mogla da se ostvari. Albanski narod ostao je što je i bio, to znači multireligiozan, sa islamom koji doživljava kao revival i sa hrišćanstvom čiji se broj pripadnika smanjuje. Katolici još „pružaju otpor“, dok su pravoslavci, Bog će ga znati zašto, legli na rudu. Po popisu s kraja 2011. godine, pravoslavaca danas nema ni sedam odsto, a najmanje 200 godina bilo ih 20 odsto.
Sužavanje hrišćanstva snažno je praćeno širenjem islama, i ta činjenica izaziva je uznemirenje kod jednog dela ljudi u Tirani. Iako nemaju ništa protiv islama, oni ne žele poremećaj ravnoteže u međuverskim odnosima, drugim rečima ne žele veliku islamizaciju društva, pošto bi, po njima, to kompromitovalo ne samo multireligioznost koja se kod nas, paradoksalno, preobratila u uslov postojanja, već i prozapadnu orijentaciju nacije, koja se vezuju, ne s punim pravom, s hrišćanskim delom društva. Kažem „ne s punim pravom“, pošto je akciju za vesterminizacija Albanaca vodila na početku elita koja je u velikoj meri bila islamske tradicije. „Dođi blagosloveni dane / koji se rađaš na zapadu“, pisao je Naim Frašeri pre više od 100 prohujalih godina. I Faik Konica, drugi pionir albanske kulture, bio je fasciniran Zapadom. Teško je pronaći nekog drugog toliko prozapadno nastrojenog na Balkanu na kraju XIX veka. Ni Frašeri, ni Konica, nisu bili hrišćani.
(Danas, foto: Blic)
