PIŠE: Srđa Trifković
Ishod glasanja o promeni imena države u skopskom Sobranju 19. oktobra uveče bio je savršeno predvidljiv.
Ukupno 80 od 120 poslanika makedonskog parlamenta podržalo je ustavne promene, posle kojih će BJRM promeniti ime u Republika Severna Makedonija, dok će Grčka za uzvrat deblokirati njene evroatlantske integracije. U praksi, ovo znači članstvo Severne Makedonije u severnoatlanskoj alijansi 2019. godine zasigurno, a u Evropskoj Uniji negde oko 2049, eventualno.
Premijer Zoran Zaev čestitao je ovaj ishod građanima na Fejsbuku: „Misija je uspešno obavljena“.
Ovo je bio srećno odabran termin: Zaev je bio uistinu izvršilac jedne misije, u smislu radnog zadatka po nalogu pretpostavljenih.
Prvo je pokušao da ga odradi putem referenduma. Da bi mu na tom poslu pomogli, u Skoplje su tokom referendumske kampanje došli Angela Merkel, Sebastijan Kurc, Johanes Han, Džejms Matis, Federika Mogerini, Jens Stoltenberg, a video-porukom građanima se obratio i Emanuel Makron… Svi oni zahtevali su samo jedno: da referendum uspe, da narod prihvati promenu imena Makedonije zarad učlanjenja u NATO i EU.
Referendum je propao, ali su se Zaev i njegovi strani mentori već koliko iste večeri ponašali kao da se nije ni dogodio.
Makedonski premijer je od tih mentora dobio odrešene ruke da nedostajućih desetak glasova za sprovođenje promena kroz Sobranje pridobije milom ili silom, pa i korišćenjem „balkanskih metoda“.
Toliko o borbi za evropske vrednosti.
Naravno, ishod nijednog trenutka nije bio pod znakom pitanja. Nekima je priprećeno optužnicama, nekima su ponuđene pare, dvotrećinska većina je nabijena.
Referendum više niko ne pominje, kao da se desio pre tri decenije a ne pre tri nedelje.
Još jednom je potvrđena činjenica da se politički proces u režiji EU svodi na praksu iznuđivanja unapred zacrtanih, geopolitički i ideološki poželjnih ishoda.
Cilj se unapred definiše, a potom se pušta u pogon medijska mašinerija i sredstva političkih pritisaka. Ako se taj ideološki zacrtan cilj ne ostvari, to znači da „demokratija“ nije uspešno funkcionisala. Samim tim proces mora da se ponovi sve dok birači ne budu iscrpljeni i dovedeni u potčinjeno stanje – kao što se desilo posle više puta ponovljenih referenduma o članstvu u EU u Danskoj ili Irskoj.
Mnoge ključne odluke u „Evropi“ ionako se donose bez znanja običnog sveta ili odobrenja njihovih zastupnika.
Neverovatno je ali istinito da 85 posto zakonodavstva u zemljama-članicama diktira neizabrana briselska nomenklatura, bez ikakve skupštinske procedure u nacionalnim zakonodavnim telima.
Ovo je kontekst u kome uspešno odrađena „misija“ Zaeva postaje jasna.
Ona je bila od početka diktirana spolja, a započela je podrivanjem vlade Nikole Gruevskog.
Da se podsetimo: krajem 2014, BJR Makedonija naglo se pojavila na radarskim ekranima strateških planera u Vašingtonu i Briselu.Trebalo je po svaku cenu sprečiti da koridor od Đevđelije do Preševa popuni ključnu nedostajuću kariku u projektu gasovoda „Turski tok“, povezujući projektovani terminal na tursko-grčkoj granici u Trakiji sa Srbijom, Mađarskom i drugim zemljama EU. Ovo bi bila alternativa „Južnom toku“, koji je u jesen 2014. Rusija obustavila nakon što je Bugarska pod zapadnim pritiskom odustala od njega.
Spremnost premijera Gruevskog da razmotri mogućnost učešća u „Turskom toku“ učinila ga je metom zapadne, pre svega američko-britanske obaveštajno-propagandne akcije u cilju njegovog smenjivanja. Prvi čin drame počeo je u zimu 2014-15, kada je tadašnji lider opozicije Zoran Zaev počeo u javnost da iznosi takozvane „bombe istine“, audio-snimke i dokumenta državnih funkcionera koje su mu dostavljali strani obaveštajci.
Sve se potom odvijalo prema klasičnom scenariju smene režima koji je pre mnogo godina razvio Džin Šarp, a koja je potom isprobana na ulicama Beograda, Tbilisija, Kaira, Kijeva…Talas antivladinih demonstracija od maja 2015. bio je trajno podstican i finansiran od strane „nevladinih organizacija“ inostranog porekla, uz obaveštajnu i logističku podršku zapadnih ambasada.
Tri godine kasnije, sa poslušnikom Zaevim na vlasti u Skoplju i odavno slomljenim Ciprasom još uvek na čelu grčke vlade, tvorcima atlantističke velike strategije proširenje NATO na vardarsku Makedoniju predstavlja prioritet. Danas, međutim, prvenstveni motiv više nije suprotstavljanje ruskim planovima za energetske koridore, čija je realizacija ionako krajnje upitna.
Proširenje alijanse im je danas neophodno pre svega da bi se presekao mediteranski ogranak kineskog „Puta svile“, koji je trebalo da vodi od Pireja preko Soluna i moravsko-vardarskom dolinom do Beograda, a odatle brzom prugom do srca srednje Evrope, do Budimpešte.
Ishod farse o promeni imena u Skoplju ukazuje da je «demokratija» u izdanju postmodernog Zapada pretvorena u rastegljiv koncept zasnovan na unapred zacrtanom ideološkom vrednovanju ishoda procesa. Putin je, po toj matrici, diktator i autokrata, pa stoga politički sistem i proces koji vode ka njegovom izboru apriori ne mogu biti demokratski.
Sa druge strane, majdanska operacija u zimu 2014, nasilnog rušenja legalno izabranog šefa ukrajinske države, autentično je demokratski čin. Shodno tome, ni sama moralnost nije funkcija objektivnog ponašanja aktera, već je striktno situaciona. Zavisi od položaja aktera na skali političkog i ideološkog vrednovanja, za šta drastičan primer pružaju presude i praksa Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu.
U analizi fenomena hipokrizije i ideološke krutosti vladajućih elita Zapada u celini a Evrope posebno, naročito pada u oči dvoličnost pa i kriminalnost njihove politike na Balkanu.
Postaje neizvesno da li u briselskoj Evropi XXI veka još mogu da prevagnu ljudi od krvi i mesa koji odbacuju „kulturu“ veštačkog sveta Angele Merkel i Emanuela Makrona, „vrednosti“ post-istorijske, post-humane, bespolne, bezrodne, etnički izmešane postmodernije.
Kao što ukazuje primer gaženja i samog privida demokratije u Makedoniji, zapadna „elita“ – cinična, beskorena, arogantna, — za sada još uvek uspešno sprovodi svoj plišani totalitarizam, oblik briselskog ludila proglašenog za normalnost.
Nadajmo se da njegova protivprirodnost na duge staze nosi seme sopstvenog uništenja.
(sveosrpskoj.com)