PIŠE: Zoran Panović
Sigurno već ima jedno desetak godina kako u ovo vreme na ritualno pitanje šta je ostalo od crvenog slova – 5. oktobra uvek ponavljam isto: ‘Ostala su duga čekanja, ostale su duge jeseni, ostalo je svelo cvijeće’. Baš kao u onoj setnoj disko pesmi Tereze Kesovije ‘Što je ostalo od ljubavi’.
Logično je da s jačanjem Vučićeve lične vlasti, i organizacionim mukama i nezrelostima opozicije, nostalgija dobije na značaju, da ima bar ‘čuvara vatre’, ali pored poziva za pobunu treba malo kontrolisati frustriranost, biti samokritičan i setiti se kako je DSS vremenom maltene počela da se stidi 5. oktobra, a da je takozvana građanska Srbija ignorisala i nipodaštavala jednog od simbola tog datuma – Velimira Ilića.
Za opoziciju je najbitniji cilj (kako mi oni kažu) spuštanje Vučića ispod 40 odsto i dizanje glavne opozicione koalicije na 20 odsto, kao stvaranja psihološke atmosfere za ‘majku svih bitaka’. To ne bi prošlo neopaženo inostranom faktoru. Ne samo zapadnom. Naravno da bez podrške građana nema vajde, ali potrebno je i da te inostrani faktor legitimiše kao potencijalnog partnera, bar kao naprednjake nakon radikalskog raskola od pre deset godina.
Postoje dve teorije: Po prvoj, medijska kampanja (satanizacija, kriminalizacija i banalizacija) protiv lidera Saveza za Srbiju pokazuje da je režim prepoznao upravo ‘demokratske nacionaliste’ kao glavnu pretnju, jer ni Tadića 2012. nisu srušila neka ‘nova lica’ već izanđali Toma Nikolić, koji je uspeo da od očajničke pozicije iz vremena štrajka glađu, za godinu dana demonstrira marketinšku uverljivost omiljenih glumaca koji reklamiraju preparate za jačanje funkcija prostate. Tako i sutra možda baš Borko Stefanović može biti predsednik neke ‘komisije za utvrđivanje nepravilnosti od 2012. pa do….?
Po drugoj teoriji, režim je prepoznao Đilasov Savez i građanski Blok 381 kao idealnu opoziciju koju treba negovati – odnosno davati joj na značaju. Ako verujete u drugu teoriju, onda pretpostavljate da agitprop stalno smišlja nove pseudoteme – tipa postavljanja novogodišnje rasvete u Beogradu na čemu se iscrpljuje opoziciona javnost – što u gađenju, što u vrcavom duhu. Strategija režima je i da 5. oktobar banalizuje kampanjama za popisivanje i vraćanje pokradenih slika i nameštaja iz zapaljene Skupštine. Nije danas lako biti opozicija, pa ni ovakva, i za to respekt, ali licemerno je od ovakve opozicije da moralno ucenjuje građane da se na njen poziv odazove baš svako ‘ko nije izdao ideju’. Ova opozicija može postati velika samo ako joj ne bude trebao novo ‘Otpor’ i ako smanji broj partija i pokreta a istovremeno se omasovi.
Svaka od dve, uslovno rečeno – raspolućene Srbije ima svoje moderne mitove: Opozicija neguje onaj o ‘6. oktobru’, odnosno o ‘Sablji 2’, dok revizionističke snage neguju interpretaciju agresije NATO pakta iz 1999, kao novog čvornog mitološkog obrasca patriotske svesti koja je bila globalna avangarda. Iz tog obrasca provejava intimno-patološka žalost što NATO ipak nije krenuo pešadijski pa da im napravimo Vijetnam na Balkanu. Da gledamo kako CNN izveštava o američkim momcima u limenim sanducima.
Da bi se došlo do novog 5. oktobra, kandidat opozicije bi trebalo valjda prvo da pobedi Vučića, pa da Vučić iskonstruiše ‘drugi krug’ koji bi isprovocirao kritičnu masu da brani izbornu volju. Prethodno bi opozicija trebalo da vaninstitucionalno, i uz pretnju bojkota, prisili Vučića da raspiše vanredne izbore sa podnošljivim proceduralnim i medijskim uslovima, ili da ga prisile da takvi budu oni redovni parlamentarni 2020. Pošto sumnjamo da će Vučić zbog pobede kuknjave ‘vratiti mandat narodu’ koji većinski izgleda ne želi njegovu kompromisnu kosovsku politiku, a opet beskompromisno želi njega, bilo bi zgodno za opoziciju da Vučić nesmotreno ‘skrati mandat’ i tako otvori put ka izborima, a zašta bi opet trebalo naći ‘novog Koštunicu’.
I još nešto je jako bitno: Trećeg oktobra (uveče) 2000. godine, sticajem okolnosti u onoj gunguli obreo sam se u prostorijama jedne bitne opozicione poluge. Na ulicama su već bili kontejneri kao barikade; osećala se tenzija u vazduhu, pomešana sa revolucionarnom euforijom.. Neko je pitao jednu bitnu opozicionu facu – šta će biti? On je rekao izveštačenim polušapatom, da bi ispao važniji – ‘ Prekosutra (peti oktobar) definitivno se ide do kraja’, i onda je dodao, ne mogu zaboraviti – ‘Rusi su pristali’.
Boris Jeljcin je 31. decembra 1999. (ne)očekivano podneo ostavku i imenovao Putina za privremenog predsednika. Na proleće 2000. Putin je već bio zvanični predsednik Rusije. Dakle, on je to bio i našeg 5. oktobra. I verovatno je čovek imao pametnija i važnija posla od stanja u Srbiji, ali na neki način Rusija je aminovala to crveno slovo u srpskom političkom kalendaru. U realnom 6. oktobru, ne onom ‘nedosanjanom’, u Beograd je stigao (ne)očekivano ministar spoljnih poslova Rusije Igor Ivanov. On posreduje između Miloševića i Koštunice. Sastanku prisustvuje i Nebojša Pavković. Po čaršijskoj političkoj legendi, sastanak snima KOS, a Milošević podseća Koštunicu: ‘Udružili ste se sa onim izdajicama i ološima, a ja sam vam stranku održavao u životu.’ Milošević, navodno, predlaže da ga Koštunica imenuje za saveznog premijera, što ovaj odbija. Neki kompromis je u epilogu ipak postignut. DOS na republičkom nivou nema vlast do januara 2001. Za to vreme, na funkcijama u DB-u i vojsci ostaju Miloševićevi ljudi: Radomir Marković i Nebojša Pavković. DOS zahteva od Koštunice da ih smeni, ali on poručuje da revanšizma neće i ne sme biti.
Sve priče o ‘ukrajinskom’ ili ‘makedonskom’ scenariju su instinktivno gađenje naprednjačke vlasti prema 5. oktobru. Iako, apsurdno, ako želi da okonča tranziciju i Srbiju uvede u Evropu i Vučić mora biti malo i ‘petooktobarac’. Reakcije mogu biti jasno i prezrivo političke – kao kad je glavni Vučićev ministar Aleksandar Vulin pre četiri godine saopštio da je 5. oktobar bio dan ‘revolucionarne obmane srpskog naroda’. Te da je imao svrhu da razori Srbiju ‘onako kako to NATO bombe nisu’. Kao rezultat stigla je pljačkaška privatizacija, a Pokret socijalista zaključuje 2014. kako je ‘u ime demokratije zavladao ljudožderski kapitalizam’. Nigde nisam čuo da je Vulin priznao DOS-u bar to što je vratio staru deviznu štednju koju je opljačkao Milošević, kao što bih ja priznao Miloševiću da je bar omogućio radnicima da po bagatelnoj ceni otkupe njihove zarađene ‘društvene stanove’, a što sumnjam da bi im DOS omogućio.
Danas kad je obest režima eskalirala, niko iz njega neće reći makar kao Dačić nekada da je 5. oktobar bio još jedna propuštena šansa Srbije koja je ipak pomogla njegovim socijalistima da se reformišu.
Često čujem pitanja, da li si mogao zamisliti da će 2018. godine ‘ovi biti na vlasti’. Odgovor mi je uvek isti: Pad Berlinskog zida je referentna tačka promena na Istoku Evrope. Tako da su se u tim zemljama, bivšim sovjetskim trabantima, posle demokratskih snaga na vlast vraćali reformisani komunisti. Zbog Miloševićeve negativne anticipacije iz vremena ‘antibirokratske revolucije’ nama su devedesete godine, a ne pad Berlinskog zida, referentna tačka, tako da nama nije imao ko da se vrati nego reformisani socijalisti i naprednjaci koji sad pokazuju i svoju reakcionarnu komponentu. Kao što se i posle njih, jednog lepog dana, nema nama ko vratiti do ‘reformisanih dosmanlija’. Plus možda Dveri i neki ‘slobodni građani’.
Teško je danas razumeti ‘devedesete’: Teško je ovim sad klincima objasniti scenu da se vraćate iz grada u gluvo doba noći, a da na uglu kod Makenzijeve ulice iznad beogradske Slavije vidite pare (nemačke marke) kako lete i padaju po ulici. A niste ni pijani ni uduvani. Tu je bio ‘Jugoskandik’ Jezdimira Vasiljevića, uz Dafinu najpoznatijeg Slobinog alternativnog – piramidalnog – bankara. Noću je izvršen prepad od strane ‘struktura’, pare su odnete, a neke su novčanice u toj gunguli završile na ulici.
Ako hoće maršom devedesetih, da bi došla do DOS faze, opozicija prvo mora proći fazu Saveza za promene.
Ovo možda jesu nove devedesete, ali sa punim izlozima. Mislite o tome.
(Danas)
