Rajko Grlić, reditelj filmova „Samo jednom se ljubi”, „U raljama života”, „Čaruga”, „Karaula”, „Neka ostane među nama”, „Ustav Republike Hrvatske”, Zagrepčanin i građanin sveta, predavač na Univerzitetu Ohajo, umetnički direktor Filmskog festivala u Motovunu, predstavio je u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu svoju knjigu „Neispričane priče”, u izdanju „Lagune”.
To je delo koje sadrži detalje o njegovoj porodici, o studijama na praškoj Filmskoj akademiji, o snimanju filmova, ali i o onim pričama koje nisu ili još nisu snimljene. To su pojedinosti iz rediteljske beležnice koje mnogo govore o njihovom autoru… Posle „Ustava Republike Hrvatske”, Grlić priprema i novi film o zagrebačkom visokom društvu.
Iz knjige „Neispričane priče” vidi se koliko vas privlače životni sadržaji, dokumentaristika koja se pretapa u fikciju. Šta govore one koje nisu ekranizovane?
Ima tu različitih priča, međutim, oduvek sam znao da se one takozvane „velike” neće realizovati, zato što zahtevaju budžet od sto miliona dolara, pa naviše. Ali, bilo mi je žao da ih ne zapišem, kao što je ona o žirafama koje je sredinom 18. veka vladar Egipta slao u Pariz i Beč, kao poklone. Druga vrsta priča su sinopsisi, beleške za moguće filmove, koji nisu završeni, i od kojih bi jednog dana mogli da nastanu filmovi. I pored teške finansijske situacije za film, teško se uopšte odlučujem da nešto radim. I tih dvanaest koje sam snimio zapravo je mnogo.
Vozač Sulejmana Kapića, generalnog direktora „Jadran filma”, zvani Ivica, u stvari je rekao sudbinsko: „Da, sviđa mi se”, posle prve projekcije vašeg prvog filma, i time označio početak i smer vaše karijere?
Tako je bilo. Devedeset devet odsto priča u ovoj knjizi, koje predstavljaju stvarnost, jesu stvarne, naravno kroz filter mog sećanja. Niko ne garantuje da je taj filter uvek tačan, ali pamtim taj dan i tog vozača koji mi je rekao da je scenario mog prvog filma „Kud puklo da puklo” prvo proleteo kroz prozor jednog svetloplavog mercedesa.
Postajete li nostalgični kada se sećate nekadašnjih velikih filmskih centara Jugoslavije i načina na koji su tada snimani filmovi?
Nikada nije bilo jugoslovenske kinematografije, ali je svaka republika imala svoj glavni studio. Tako je bila ustrojena kinematografija pedesetih, svaki glavni grad imao je svoj studio i svoju distribuciju. Neki od njih, kao „Jadran film”, postali su vodeći u Evropi. Ali i oni su zavisili od fondova, od konkursa, kao i danas.
Kako raspad bivše države vidite kroz rušenje tih velikih studija, kao po nekom projektu?
Znam za ono što se zbivalo u Zagrebu, mada znam i da je beogradski Košutnjak takođe imao burnu istoriju. „Jadran film” bio je bukvalno opljačkan, uništen nekom sumnjivom privatizacijom. To je groblje filma koje će postati šoping mol ili stambena zgrada. Kupljen je zato što je bio na fantastičnom zemljištu, a strašno je to što je u vlasništvu „Jadran filma” devedeset odsto hrvatskih filmova o kojima niko ne brine i koji propadaju, čije kopije nestaju. Trideset pet milimetarski film ima rok trajanja od dvadesetak godina, posle počinje da gubi boju i da nestaje. Ni digitalni svet nije savršen… Ta nebriga za restauraciju filmskih kopija u Hrvatskoj pokazuje i krajnji nemar za kulturu, koja je završila na margini društva. Film je jedan od retkih tragova o stvarnom životu. Ako se sklone ove ideološke naočare kojima se kod nas gleda od 1945, i ako neko počne da posmatra stvarni život, filmovi će biti najbolji dokument stvarnosti.
Na koji način vidite sudbinu filma u svetu posle uklanjanja 35-milimetarskog projektora?
Kao uvredu. Kada su objavili da se Kodak gasi, meni kao da je umro neko blizak, jer je to materijal kojim sam čitavog života radio. Nestaje vam iz ruke jedna strašno važna materija. Ipak, film „Ustav Republike Hrvatske” radio sam digitalnom tehnikom i shvatio njene ogromne prednosti. Još volim zvuk 35-milimetarskog projektora, još volim da na platnu slika ne bude nalik televizijskoj, nego da živi i diše svoj život, da ima svoje mrlje, ali to su nostalgije za vremenom koje se više neće vratiti. Niskobudžetni, autorski film, kojim se mi bavimo, polako nestaje. Još ga evropski fondovi održavaju živim. Ako populizam i primitivni nacionalizam, koji se šire Evropom, zaista postanu oblik života, onda će i to brzo biti zbrisano. Populizmu ne treba dokument o životu.
O sebi govorite pre svega kao o Zagrepčaninu. Kako je bilo doneti odluku o odlasku u Ameriku, da li je to došlo prirodno?
Nikada nije prirodno odseliti se. Nije lako ni preseliti se iz Beograda u Pančevo… Teško je odseliti se u drugi prostor, posebno u nekim godinama i ako ste već nešto učinili u jednoj sredini. Ali, bolje je napraviti rez nego se prilagođavati i lagati samog sebe. Pametnije je pregrmeti, otići i nastaviti život posle teškog novog početka.
U pismu kćerci napisali ste da je to bilo nepristajanje na uslove nacionalističke sredine. To još traje?
I sve je gore.
Kako je posle Balkana izgledalo snimanje u Americi? Ili raditi sa velikim zvezdama, poput Roda Stajgera u filmu „That Summer of White Roses”?
To je sasvim druga igra, drugi sport, ali ako insistirate na svom načinu, onda sve postaje slično. Velike zvezde su beskrajno jednostavne, male su komplikovane.
Crnohumorno deluje scena u kojoj odgovarate Tuđmana od rata, a on uporno tvrdi da ste Srbin… Kako ste doživeli taj susret, posebno kao praški đak, šezdesetosmaš?
Tuđman je, kao i svi post-titoistički lideri, bio čovek jedne dimenzije, skučenih pogleda, general sa lažnim doktoratom, koji je imao završenu srednju vojnu školu. Doživeo sam ga kao nekoga sa kim je vrlo teško razgovarati… A te ’68. vidim sebe kao klinca koji je sa puno žara ušao u utopiju ruskog, sivog, socijalizma Čehoslovačke. Ipak, taj sistem svoje frustracije praznio je kroz bogatu kulturu i pritisak tog sveta doveo je do Praškog proleća, fantastičnog pokušaja društvenog preobražaja. Posle nekoliko meseci bilo je jasno da u Prag nisu ušli samo ruski tenkovi, već i da se Zapad složio sa tim da ga ta vrsta slobodnog društva ne zanima, zato što ukida crno-belu podelu. To mi je bila pouka za čitav život da nikada ne poverujem nijednoj politici. Ona se ionako svela na novac iznutra i na populističko pumpanje spolja.
Razvoj utopističke, komunističke ideje objasnili ste kroz tri svoja filma?
„Čaruga” je razbojnik, koji je osnovao Crvenu republiku po povratku iz Sovjetskog Saveza, kao prvi potpisnik dokumenta na kojem je pisalo Komunistička Jugoslavija. Zatim, film „Samo jednom se ljubi” govori o prvom susretu takozvane jugoslovenske utopije sa životom. Tu su se junaci posle zanosa „spotakli” o život. Na kraju, „Karaula” je priča o suludom i krvavom kraju.
Kada su vam iz Muzeja istorije Jugoslavije tražili da napravite svoj izbor filmova koje je Tito voleo, uvrstili ste na tu listu „Velikog Getsbija”, „Spartaka”, naše ratne spektakle, kao i vestern „Tragači” Džona Forda. Zašto bi vam bilo zanimljivo da posmatrate Tita dok gleda te filmove?
Zato što bih saznao u kojoj sam zemlji živeo. Njegovo lice, dosada ili zainteresovanost, govorili bi o mentalnom sklopu čoveka koji je sve određivao. Tito je video više od devet hiljada filmova, i svakom je dao belešku. Tita i Jovanku sreo sam samo jednom, pošto su odgledali moj film „Kud puklo da puklo”, i ona je rekla da im se film vrlo dopao. Tito je bio veliki filmofil, a kako sam čuo od čoveka koji je za njega puštao projekcije, tokom jedne scene filma sa Kirkom Daglasom glasno je izgovarao: „Pazi, Kirk, ide ti sleđa!”.
Da li vam prija to što ste uvršteni u „podrivačku” „Belu knjigu” subverzivnih autora?
Da, bilo je mnogo zavisti među onima koji nisu na tom spisku.
S tugom se sećate Nebojše Glogovca povodom filma „Ustav Republike Hrvatske”…
To je jedna od najlepših glumačkih saradnji koje pamtim. Nebojša je bio jedan mudar, miran, čovek. Ne pamtim glumca koji je sa većom disciplinom radio neki film od njega. „Ustav Republike Hrvatske” nije film o Srbima i Hrvatima, to je film o ljudima.
