Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio je danas da će predsednica Centra za spoljnu politiku Aleksandra Joksimović biti ambasadorka Srbije u Velikoj Britaniji od 1. novembra.
„Daće Bog da Aleksanda Joksimović ne bude ovde naredne godine već da bude ambasador u Londonu”, izjavio je ministar Dačić, prenosi Tanjug.
Ministar je ovo izjavio na međunarodnoj konferenciji Bezbednosni izazovi Zapadnog Balkana i Srbija, koju organizuje Centar za spoljnu politiku, uz podršku ambasade SAD u Beogradu.
Aleksandra Joksimović je osnivač i predsednica Centra za spoljnu politiku. Magistrirala je međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i specijalizirala na Harvardu. Od 2000 do 2004. godine bila je pomoćnica ministra spoljnih poslova.
Kako se navodi u biografiji nove ambasadorke na sajtu Centra čiji je osnivač, tokom dugogodišnje karijere stekla je posebna znanja iz oblasti komunikacije s medijima, diplomatije i delovanja političkih stranaka.
Članica je redakcije časopisa Međunarodni problemi Instituta za međunarodnu politiku i privredu, Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji kao i Upravnog odbora Centra za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi. Pored ostalih radova objavila je knjigu „Srbija i SAD, bilateralni odnosi u tranziciji”.
(Tanjug)
“Sve sam, samo ne nacionalista”, “Želela sam samo jedno – da srušimo Miloševića”…
Početak – rođena je 20. juna 1963. u Beogradu. Otac Milutin bio je lekar, umro je kad je njoj bilo šest meseci. Majka Ljiljana, devojačko Aleksić, bila je jedan od najboljih dečjih očnih doktora. Kako sama navodi, najpoznatiji u familiji su joj dede (ujaci njene mame) Panta i Radoje Aleksić koji su učestvovali u čuvenom puču – obaranju dinastije Obrenović. “I ja sam pučista”, kaže unuka. Joksimovići su poreklom “odavde” – iz Beograda.
Detinjstvo – prilikom polaska u školu morala je na test zrelosti (pošla je sa šest godina). Na sva ozbiljna pitanja (ulazak Rusa u Češku, poletanje “Apola 11” – bila je to 1969.) precizno je odgovorila. Kad je učiteljica pitala odakle dobijamo mleko, pametnica je odvalila ko iz topa: “Od studenata.”
Nacionalnost – Srpkinja. “Sve sam, samo ne nacionalista”, tvrdi i dodaje: “Kad kažem Srbija, mislim na čojstvo i junaštvo. Mislim na uspehe u Prvom svetskom ratu, Solunskom frontu…”
Verska opredeljenost – pravoslavna. Kao devojka slavila je Svetog Luku, bile su to dugo očekivane proslave u kući Joksimovića. Od kada se udala, slavi Svetog Aranđela. “Bila sam vernik i kad to nije bilo moderno.”
Obrazovanje – diplomirala je na Fakultetu muzičke umetnosti, odsek za klavir. Bio je to njen bunt, nije htela na društvene fakultete jer je na njima, kako kaže, bilo previše marksizma.
Karijera – prvi novac zaradila je u 17. kada je radila kao novinar i urednik-redaktor na Indeksu 202. Kolege su joj bili Jugoslav Ćosić, Radoman Kanjevac, Petar Lazić…
Još je studirala, a predavala je po raznim beogradskim muzičkim školama. Kada je diplomirala skrasila se u Srednjoj muzičkoj “Dr Vojislav Vučković”, gde je bila profesor klavira, potom i šef klavirskog odseka.
Zatim je predsedavala Beogradskom klavirskom sekcijom.
Početkom devedesetih obrela se u politici. Desilo joj se da istovremeno radi s decom i postane politički aktivnija. “Volela sam svoj posao i lepo sam se družila sa đacima. Neukusno je da kažem u kakvoj sam uspomeni ja njima ostala, ali moram da kažem da mi se i danas javljaju…”
Iako su počeci njenog stranačkog delanja bili stidljivi, veoma brzo se snašla i počela da gradi i političku karijeru. Tako je profesorka klavira dva puta birana za odbornika u opštini Stari grad, a u Skupštini grada 1996. osvojila je mandat. Bilo je to onda kad je birana kao član DSS-a, i kad je u međuvremenu prešla u DS. Ovo je detalj na kojem joj mnogi zameraju, a ona se brani:”Od starta sam demokrata i želela sam samo jedno – da srušimo Miloševića. Znala sam da se to može izvesti jedino ujedinjenjem opozicije i sledila sam svoju ideju. Bila sam u pravu.”
Obavljala je i dužnost portparola DS-a, bila je i član UO Studija B.
Pre stupanja na funkciju pomoćnika saveznog ministra inostranih poslova, bila je direktor Fonda za unapređenje demokratije “Ljuba Davidović”.
“Nikad nisam imala potrebu da posegnem za tuđim. Uostalom, ovde se i nije radilo o nekom velikom novcu, mnogo šta ovde prate fame”, odgovara na pitanja da li je zaista u Fondu “Ljuba Davidović” bilo mnogo para, i zašto nije zloupotrebila položaj, kao što tvrde njeni prijatelji.
“Jugoslavija želi da postane faktor stabilnosti i zato smatramo da se svi moramo oslanjati na regionalnu saradnju koja će na dnevni red staviti pitanja od zajedničkog interesa kao što su energetski sistem, infrastruktura i tržište” rekla je kao predstavnik SRJ na Integralnom forumu za krize i konflikte u Bukureštu i dodala: “Pravog modela za sprečavanje konflikata nema, ali je neophodno da se odlučno obeshrabre oni koji potežu za oružjem radi menjanja granica, jer to može postati embrion i model budućeg ponašanja u celom svetu.”
Stranački angažman – nije bila član SK-a, jeste DS-a, pa DSS-a, pa opet DS-a. “Politika mi je nekad bila hobi, sad mi je klavir hobi. Baviti se politikom vremenom postane zarazno. U početku se opirete, onda vas događaji povuku.”
Zanimljivosti – voli Baha, Rahmanjinova, Prokofjeva, ali još više domaće autore, mahom prijatelje, kao što su Vuk Kulenović i Ivan Jeftić.
“Svoj karakter nosim svud sa sobom” – njeno je objašnjenje zašto se nije promenila od kada je državni činovnik. Smatra da bi najveća uvreda bila da joj neko kaže da podseća na žene iz bivše vlasti i ističe: “Moj suprug, Siniša Krajičinović, sportista, moj je glavni savetodavac i jedan od retkih kome sve verujem.”
Aleksandra i Siniša imaju Andreu, pet i po godina, i Anju, od dve i po godine.
(Glas javnosti, rubrika “Ko je ovaj čovek”, 19. jul 2001)
