PIŠE: Srđa Trifković
Smrt jednog američkog senatora u principu ne zaslužuje poseban osvrt u srpskim medijima. Džon Sidni Mekejn III predstavlja izuzetak iz dva razloga.
Kao prvo, on je tokom devedesetih bio jedan od najzagriženijih vašingtonskih zagovornika američke vojne intervencije protiv Srba zapadno od Drine i vodeći pobornik albanskog separatističkog pokreta na Kosovu i Metohiji. Bio je uistinu fanatični pristalica bombardovanja Srbije u proleće 1999, tokom kojeg se otvoreno zalagao za gađanje civilnih ciljeva – tj. za ratne zločine – da bi se Srbija „uništila“.
Mekejn je godinama bio primalac finansijske podrške Albansko-američke građanske lige, koja je 2008. svesrdno podržala njegovu predsedničku kampanju.
Od početka NATO okupacije zalagao se za nezavisnost Kosova i istovremeno je bio gorljivi zagovornik proširenja NATO saveza na Balkanu u celini, a posebno prijema Crne Gore u njegove redove.
Sve navedeno – premda se prvenstveno tiče Srba – savršeno se uklapa u širi profil Džona Mekejna kao čoveka, političara i javnog delatnika.
Njegov lik i životno delo predstavljaju odraz strukturne korumpiranosti i duboke, krajnje disfunkcionalnosti američkog političkog sistema u celini.
Džon Mekejn je predstavljao suštu suprotnost liku ratnog heroja, principijelnog rodoljuba i ličnosti od integriteta, koju su na njegovom pogrebu oslikali bivši predsednici Barak Obama i Džordž V. Buš, zatim dr Henri Kisindžer i drugi pripadnici američke „dubinske države“.
BAHATI, RAZMAŽENI KADET – U skladu sa porodičnom tradicijom – i otac i deda istog imena bili su profesionalni oficiri američke ratne mornarice i dostigli su čin admirala – Džon Mekejn (rođen 1936. u Zoni panamskog kanala, koja je tada bila u posedu SAD) upisao je Vojnopomorsku akademiju u Anapolisu, u državi Merilend. Njegovo privilegovano porodično poreklo i urođena arogancija odrazili su se na njegov uspeh i ponašanje u sredini koja je vazda talenat i zalaganje stavljala na prvo mesto.
Mekejn je diplomirao 1958. godine kao 894. u rangu od ukupno 899 kadeta. Tokom studija dobio je od kolega nadimak „MekNasti” (gad) kao i stotine disciplinskih ukora, tzv. Demerits – više od ma kog drugog kadeta svoje klase. Starešine su ga tretirale sa mešavinom prezira i zgrožene neverice.
Mizerne ocene bile su plod spoja umne ograničenosti, odsustva intelektualne radoznalosti, prirodne lenjosti i grube indolencije. Sigurno je da Mekejn nikada ne bi diplomirao da nije bilo očevog čina i uticaja.
U Pensakoli na Floridi, gde je potom nastavio obuku za mornaričkog pilota, Mekejn je imao reputaciju momka koji pre svega voli da se dobro provodi. Bez očevog znanja, 1965. godine oženio se razvedenom manekenkom Karol Šep, narkomankom sumnjive reputacije, i usvojio njeno dvoje dece.
Ni u letačkoj školi nije se slagao sa pretpostavljenima. Važio je za drugorazrednog pilota, nepažljivog i sklonog rizicima. Stoga je određen za upravljanje letelicama za napade na ciljeve na zemlji A-4, a ne među elitne pilote-lovce.
Tokom 1960-tih dva aviona kojima je upravljao su se njegovom krivicom srušila; trećim je čak pokidao dalekovode u Španiji, izazvavši gubitak električne energije u čitavoj regiji. Ukupno je upropastio četiri aviona pre nego što je napokon oboren nad Severnim Vijetnamom, oktobra 1967. godine, dok je gađao jednu fabriku sijalica.
Mekejnovo držanje u zarobljeništvu predstavlja jednu uistinu vrlo dobro čuvanu tajnu američkog establišmenta. Premda je kasnije proglašen za „heroja“, nema sumnje da je Vijetnamcima dao pokajničku izjavu kojom priznaje da je ratni zločinac jer je bombardovao civilne ciljeve.
Nakon što je oslobođen 1973. godine, tvrdio je da je ta izjava bila iznuđena mučenjem: „Naučio sam ono što smo svi mi tamo naučili, da svaki čovek ima svoju tačku izdržljivosti – a moja je tačka bila dostignuta”.
Postoji, međutim, niz izvora – koje je u dugom i detaljnom nedavnom tekstu rezimirao bivši izdavač časopisa American Conservative Ron Unz – po kojima je Mekejn imao mnogo „skeleta u svom plakaru” iz perioda zarobljeništva. Po Unzu, „već duže od jedne decenije pojavljuju se svedočanstva – koja korporativni mediji uporno ignorišu – a po kojima Mekejn uopšte nije bio izložen torturi u zarobljeništvu, kao što je tvrdio, već da je sve vreme svog zatočeništva bio voljni saučesnik u pripremi propagandih emisija i izjava puštanih preko razglasa u zarobljeničkim logorima“.
Kako Unz ističe, među američkim veteranima koji su preživeli severnovijetnamsko zarobljeništvo nikada nije bila tajna da je Mekejn sarađivao sa hanojskim vlastima. Njegove su pokajničke izjave bezbroj puta bile puštane preko razglasa kao sredstvo podrivanja morala onih američkih zarobljenika koji su odbijali saradnju.
Neki bivši zarobljenici, uključujući i visoko cenjenu dvojicu pukovnika kopnene vojske, Teda Gaja i Gordona „Svida“ Larsona, smatraju da je čitav mit o Mekejnovom primernom držanju u zarobljeništvu svesna izmišljotina njegovih političkih mentora, zasnovana na činjenici da je lakše držati pod kontrolom čoveka koji ima nešto da krije ili koji je izmanipulisan (shodno modelu „mandžurijskog kandidata“).
U vreme završnice predsedničke kampanje – pre tačno jedne decenije, septembra 2008. kada je Mekejn bio kandidat republikanaca protiv Baraka Obame – pojavila se pažnje vredna reportaža novinara Seta Majdansa u Njujork Tajmsu.
Taj reporter je posetio Vijetnam da sazna šta Mekejnovi bivši čuvari misle o mogućnosti da njihov bivši zatočenik uskoro dođe u Belu kuću – čovek koga su oni navodno godinama brutalno mučili i svakodnevno maltretirali. Na veliko iznenađenje Majdansa, vijetnamsko osoblje bivšeg zarobljeničkog logora izrazilo je „pravi entuzijazam zbog mogućnosti Mekejnove pobede”.
Neki su čak izrazili nadu da će Mekejn pobediti upravo zato što su se sa njim „tako dobro sprijateljili tokom rata i blisko sarađivali“.
Upitan o Mekejnovim tvrdnjama o „surovom i sadističkom tretmanu”, bivši komandant jedinice čuvara se nasmejao i uzvratio da su to upravo priče koje političari smišljaju da bi sebi povećali popularnost, bilo u Americi ili u Vijetnamu.
Postoji čuvena fotografija Mekejna na štakama, nekoliko meseci posle oslobađanja iz zarobljeništva, koja je korišćena kao potpora mitu o fizičkom maltretiranju u Hanoju. Međutim, još septembra 2008. godine pojavio se arhivski snimak švedske TV ekipe iz 1973. godine u kome vidimo kapetana korvete Mekejna, koji savršeno zdravo izgleda, kako silazi stepenicama iz aviona kojim je stigao iz Vijetnama. Premda je šepao, štake mu tada zasigurno nisu bile potrebne – ali su se odjednom pojavile pola godine kasnije kao neophodna pomagala!
Kako ističe Ron Unz, nema sumnje da su neki američki zarobljenici bili podvrgnuti torturi u Vijetnamu, ali je krajnje neizvesno da li je Džon Mekejn bio jedan od njih: „Tokom skoro celog rata, Mekejn je bio smešten u posebnom odeljku za zarobljenike koji se dobro ponašaju, gde je po brojnim tvrdnjama snimao propagandne trake za svoje čuvare i sa njima se čak sprijateljio kao što su oni kasnije tvrdili. Američki zarobljenici sa najvišim činovima i koji uživaju najveći ugled, pukovnici Gaj i Larson, otvoreno su izrazili sumnju u Mekejnove tvrdnje da je bio mučen”.
Dve godine posle Mekejnovog zarobljavanja, sredinom 1969, agencija UPI objavila je vest pod naslovom „Zarobljeni admiralov sin propevao kao ptičica”. Tim povodom je objavljen i članak u časopisu američkih oružanih snaga Stars and Stripes.
Nema sumnje da je Mekejnov otac od tog trenutka preduzeo sve šta može da zataška istinu o ponašanju svoga sina u zarobljeništvu. Isto tako nema sumnje da je Mekejn-stariji imao uticaja i moći da to postigne. Nalazio se tada u činu admirala flote i na položaju glavnokomandujućeg snaga SAD na Pacifiku.
Svega dve godine pre toga je bio na čelu istražne komisije koja je zataškala istinu o izraelskom napadu na američki izviđačko-obaveštajni brod Liberti. Time je nesumnjivo zadužio dvopartijski establišment.
NESTABILNA LIČNOST – Džon Mekejn je bio poznat po napadima nekontrolisanog besa i po čestom izdiranju na svoje podređene, uključujući osoblje njegove senatske kancelarije u Vašingtonu. Mnogi od njih su ga opisali kao „skroz crvenog u licu sa penom u uglovima usana, kako urla uvredljiva imena”.
On je takođe rutinski vikao i vređao svakog ko mu se suprotstavlja, pod uslovom da je osoba podvrgnuta takvom tretmanu bespomoćna (na primer članovi porodica američkih zarobljenika koji nisu bili vraćeni posle 1973, a za koje je Mekejn uporno tvrdio da ne postoje).
Španski psihijatar Fernando Baral, koji je imao pristup američkim zarobljenicima u Hanoju, za Mekejna je dao krajnje uznemirujuću dijagnozu „izrazito narcističke ličnosti, hladne, agresivne, uglavnom nesposobne za ljudsku saosećajnost”.
Mekejnovi histerični i ponekad bukvalno nekontrolisani ispadi, odražavali su duboko nestabilnu ličnost, po mnogim mišljenjima. Njegova nesigurnost odražavala je u izvesnoj meri i skriveni stid zbog stvarnog ponašanja u zarobljeništvu.
Sam Mekejn je 1999. godine u memoarima pod naslovom „Vera mojih očeva” priznao da ga progoni osećaj krivice zbog toga što je potpisao izjavu u Hanoju: „Osećao sam gubitak vere i nisam mogao da kontrolišem svoje očajanje”, napisao je on i dodao da je bio užasnut pri samoj pomisli kako će njegov otac reagovati ako sazna za to priznanje. „Još uvek se štrecnem, kada se setim kako sam se pitao da li je moj otac saznao za moju sramotu”.
Pitanje da li je taj osećaj sramote i krivice igrao ključnu ulogu u kasnijem ponašanju Džona Mekejna pre svega treba da odgonetnu stručnjaci za psihičke bolesti. Ono što je sa političkog stanovišta zanimljivo jeste činjenica da Pentagon poseduje i pisani i zvučni zapis Mekejnovog priznanja ali ga drži pod embargom. Osim toga, i dalje se kao poverljiv tretira original Mekejnovog debrifinga kada se vratio iz zarobljeništva.
On je mogao da taj dokument „deklasifikuje“ i učini dostupnim da je to želeo, ali je izbegao da to ikada učini. Kako ističe jedan autentični veteran američkog novinarstva, bivši reporter Njujork Tajmsa Sidni Šamberg (inale dobitnik Pulicerove nagrade),
„Mnogi zarobljenici izloženi torturi pristaju na priznanja u kojima iznose svesne laži i preuveličavanja da bi njihovi drugovi po oružju i sunarodnici razumeli da je reč o iznuđenoj laži. Malo ko im to zamera. Međutim, sam Mekejn je priznao da se oseća osramoćenim, da je bacio ljagu na svoju porodicu vojnika. Bio je tretiran bolje od drugih zatvorenika upravo zbog visokog čina svoga oca i zbog svoje propagandne vrednosti. Drugi Amerikanci u zatvoru Hoa Lo bili su svesni da čuvari Mekejna smatraju privilegovanim i zvali su ga krunski princ”.
Mekejnov istorijat mentalne nestabilnosti ne može biti u celini shvaćen van konteksta njegovog problematičnog odnosa sa ocem.
Sa psihološkog stanovišta, kasnije tvrdnje o „mučenju“ savršeno su logične. Priča o Mekejnu kao „heroju” koji je izdržao torturu bile su način da se preduhitri opasnost od izbijanja u javnost stvarnih svedočanstava o Mekejnovom držanju od drugih oslobođenih zarobljenika.
U tom poduhvatu, američka korporativna medijska mašina je Mekejnu pružila svesrdnu podršku. Legenda je decenijama dograđivana, dok na kraju nije potpuno progutala ličnost Džona Mekejna – koji je možda i sam sebe uverio da se držao junački.
Verovatno je zbog toga tako neurotično reagovao na savršeno trezvenu izjavu Donalda Trampa iz 2017, da Mekejna ne smatra „herojem“ samo zato što je bio zarobljen. Pritom treba istaći da je Mekejnovo stvarno ponašanje u zatočeništvu u najmanju ruku bilo vredno degradacije čina, ako ne i istrage pred vojnim sudom. Međutim, kako ističe Ron Unz, nipošto ne treba isključiti ni mračnu mogućnost da je Mekejnovim sponzorima u kasnijem političkom usponu savršeno odgovaralo da imaju kompromitujuće podatke o njegovoj prošlosti – podatke koji bi lako bili „otkriveni” ukoliko bi on odstupio od standardne, unapred zacrtane linije vašingtonskog establišmenta.
KORUPCIONAŠ – Pre nego što je napustio vojni poziv i ušao u politički život, Mekejn je 1977-1979 bio pridodat osoblju američkog Senata kao oficir za vezu sa ratnom mornaricom SAD. U proleće 1979. godine, povukao je ključni potez u svojoj daljoj karijeri kada je upoznao i ubrzo započeo vezu sa prebogatom naslednicom Sindi Lu Henzli, iz Feniksa u Arizoni. Njen otac, magnat distribucije piva, odobrio je brak pod uslovom da Mekejn potpiše predbračni ugovor kojim prihvata da imovina Sindi ostaje u njenom isključivom vlasništvu.
Mekejnova deca iz prvog braka bila su užasnuta njegovim ponašanjem i prekinula su svaku vezu sa njim. On je međutim posle ženidbe za Sindi odlučio da napusti mornaricu. Znao je da nikad ne bi dostigao admiralski čin, što znači da bi podbacio u odnosu na karijeru svoga dede i oca.
Preselio se u Finiks, gde je (naravno) dobio sinekuru u firmi svoga novoga tasta Henzli i Kompanija. Kao potpredsednik za odnose sa javnošću te firme, stekao je političke veze i podršku u lokalnoj poslovnoj zajednici Arizone i upoznao moćne ličnosti, poput poznatog bankara Čarlsa Kitinga. U leto 1982. godine Mekejn se kandidovao u preliminarnim izborima republikanaca za otvoreno kongresno mesto i na njima pobedio, pre svega zahvaljujući znatnim sredstvima koje je njegova žena uložila u kampanju. Potom je bez problema dobio same izbore za Predstavnički dom u izrazito republikanskom okrugu.
Pet godina kasnije, opet zahvaljujući uticaju i novcu svoga tasta i supruge, Mekejn je nasledio senatsko mesto republikanskog veterana Barija Goldvotera koji je bio predsednički protivkandidat Lindonu Džonsonu 1964. godine. Nedugo potom Mekejn je bio umešan u veliki korupcionaški skandal, kao jedan od pet senatora poznatih kao „Kitingova petorka”. Naime, Mekejn je primio stotine hiljada dolara, u kešu, bogatim poklonima i putovanjima privatnim avionom Čarlsa Kitinga, koji je potom pravosnažno osuđen za prevaru kao osnivač i vlasnik velike hipotekarne banke „Linkoln”.
Mekejn je čak devet puta bio Kitingov gost na Bahamskim ostrvima.
Kada mu se Kiting obratio za pomoć da spreči raspad njegove poslovne imperije, Mekejn je isprva bio voljan da ga podrži. Međutim, kada su se umešali federalni istražitelji, Mekejn se brže bolje od Kitinga ogradio. Vrlo ubrzo potom čak je postao veliki zagovornik oštrih mera protiv koruptivne prakse da politički kandidati dobijaju bogate donacije poslovnih ljudi koji imaju interes u njihovim kongresnim odlukama.
I po ovom pitanju, kao i po pitanju Mekejnove prošlosti i Vijetnamu, pada u oči bizarno ponašanje pretežno liberalnih američkih medija. Oni ne propuštaju priliku da iščačkaju ma kakav kompromitujući detalj iz biografije autentično konzervativnih kandidata. Mekejna, međutim, nisu suočavali sa pitanjima oko afere Kiting, naprotiv. Njujork Tajms, Njujorker, Veniti Fer i drugi organi liberalnog establišmenta bili su, naprotiv, iznenađujuće puni hvale za Mekejna kada je on prvi put pokušao da se kandiduje za predsednika 2000. godine (i izgubio borbu za republikansku nominaciju od Džordža V. Buša). Levo-liberalni voditelj Mark Vols, u popularnom TV programu 60 minuta, čak je uspeo da tokom jednosatnog intervjua postavi niz pitanja o nebitnim detaljima iz Mekejnovog detinjstva, ali ni jedno jedino o slučaju Kiting.
Nema sumnje da je od petorice senatora ocrnjenih u tom skandalu Mekejn bio najkrivlji – ali i daleko najimuniji na javne kritike. Potom je postao „lovokradica prerušen u lovočuvara”, pretvorivši kampanju protiv koruptivnih donacija zakonodavcima u jednu od tačaka svog programa. Međutim, već 1997. godine, kada je došao na čelo moćnog Odbora za trgovinu američkog Senata, Mekejn je nastavio da prima priloge korporacija čiji je rad bio ispitivan od strane tog istog odbora. Osim toga, njegove kolege u Senatu bile su vazda savršeno svesne da je tema donacija za predizborne kampanje Mekejnu puka retorika – jer se on sam nikada nije odrekao izdašnih donacija svoje supruge.
Mekejn je 27. septembra 1999 godine objavio svoju prvu predsedničku kandidaturu izjavom koja je odisala populističkom retorikom: „Vodiću bitku da povratimo svoju vladu od moćnih manipulatora i specijalnih interesa i da je vratimo narodu i plemenitom cilju slobode kome ta vlada je stvorena da služi”. Ta je izjava bila krajnje cinična.
Došla je od moćnog manipulatora prvog reda, doslednog sluge specijalnih interesa, izvorne kreature vašingtonske močvare. U celini – ni do tada, ni tada, ni kasnije – nije bilo ničeg iole „konzervativnog u Mekejnovoj podršci sve moćnijem aparatu federalne vlade. On je njoj zdušno pomogao da se učetvorostruči po osoblju i da udesetostruči budžet tokom svoje karijere.
Nije bilo ničeg slobodarskog u njegovoj svesrdnoj podršci zakonskim predlozima kojima je uspostavljena državna kontrola bez presedana nad životima Amerikanaca (npr. Patriot zakon).
Od rođenja u zoni Panamskog kanala do smrti i pompeznog ispraćaja u Vašingtonu, Džon Mekejn bio razmaženo i zaštićeno čedo vojno-industrijsko-bezbednosne države i njen zapenušeni branitelj. Bio je protivnik slobode i američke ustavne tradicije.
RATNI HUŠKAČ – Na planu spoljne politike i velike strategije, za koju je Mekejn bio samozvani stručnjak, njegova „vizija” bila je vrlo jednostavna: ko god nije krotko pomiren sa principom američke monopolarne svetske imperije, a kamoli ako joj pruža otpor, mora biti naučen pameti silom. „Moramo dovesti naše čizme na njihovo tle!” bila je njegova omiljena fraza. Istovremeno, on je bio više nego voljan da upotrebi stvarne monstrume – pre svega ljute džihadiste Islamske države – kao oruđa američke hegemonije.
Posle sastanka sa njihovim prvacima u Siriji 2013, kome su prisustvovali visoki operativci Izisa, on ih je nazvao „hrabrim borcima koji zaslužuju našu pomoć”. Istovremeno, Mekejn je sipao uvrede kako na račun moćnih zemalja poput Rusije („benzinska pumpa koja se pretvara da je stvarno neka zemlja”) ili Kine („bezobzirni, nehumani režim”).
Poseban naboj vitriola čuvao je za slabe „neprijatelje“ poput Srbije, gde je tokom NATO agresije u proleće 1999. godine bio vodeći zagovornik bombardovanja civilnih ciljeva i kopnene intervencije.
Pre toga, tokom rata u Bosni i Hercegovini, Mekejn se već istakao kao pobornik bombardovanja „bosanskih Srba” i ukidanja embarga na isporuke oružja muslimanskoj strani. Marta 1999, za razliku od većine svojih republikanskih kolega, glasao je za NATO bombardovanje Srbije tvrdnjom da „genocid na Kosovu, koji je u toku, mora biti zaustavljen!”
Genocid je bio lažan, ali bombe koje su pogađale civilne ciljeve bile su stvarne. Dan za danom, tokom aprila i maja 1999, Mekejn je na američkim TV kanalima zahtevao da se „konačno ugase sva svetla nad Beogradom” i da NATO „počisti te Srbe“.
Početkom maja on je u Senatu SAD zahtevao napad kopnenih snaga NATO pakta i korišćenje „svih mogućih sredstava” da bi se „uništila Srbija”.
Tri godine kasnije, u debati o mogućoj vojnoj akciji protiv Iraka, Mekejn je u nedogled ponavljao laž da Irak poseduje oružje za masovno uništavanje i da „predstavlja jasnu i neposrednu opasnost za SAD”. On je shodno tome oktobra 2002. glasao za irački rat u Senatu. U propratnom govoru „predvideo“ je da će američke snage biti dočekane kao oslobodioci.
Činjenice su ga opet opovrgle, ali to mu nije smetalo da se po izbijanju „arapskog proleća” 2011. godine Mekejn založi za smenjivanje egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka i za „demokratske reforme“ koje su utrle put ka kratkotrajnoj ali katastrofalnoj vladavini muslimanskog bratstva u Egiptu.
Mekejn je bio jedan od najžešćih zagovornika vojne intervencije u Libiji 2011. Aprila te godine posetio je džihadiste koji su se borili protiv Gadafija u Bengaziju i izjavio da su oni „moji heroji”. Godinu i po dana kasnije ti isti njegovi heroji ubili su američkog ambasadora Stivensa.
Od početka saudijske vojne intervencije u Jemenu protiv šiitskih Hutija, Mekejn je bio veliki pristalica te vojne akcije. Upitan o hiljadama ubijenih civila kao posledica saudijskih vazdušnih napada, on je hladnokrvno odgovorio: „Siguran sam da civili stradaju u tom ratu, ali ni blizu onoga koliko su Hutiji pobili”.
Ovo je bilo (skoro ali ne sasvim) u ravni stava Medlin Olbrajt da je smrt pola miliona iračke dece usled američkog embarga cena vredna plaćanja za postizanje političkih ciljeva.
Džon Mekejn nikad nije video rat koji mu se nije dopao, niti spoljnopolitičko pitanje za koje rat ne bi predstavljao rešenje.
Glasao je za rat u Iraku i sa neverovatnom upornošću zahtevao rat protiv Irana. Osim intervencije u Libiji podržavao je i otvaranje novog fronta u Siriji. U istočnoj Evropi, podržavao je neonaciste u Ukrajini, Sakašvilijevu agresiju u Južnoj Osetiji, kao i antirusku stranu u svakom drugom zamrznutom postsovjetskom komfliktu.
Njegova rusofobija bila je uistinu opsesivna. 1999. optužio je Klintonovu administraciju da ignoriše ruske „zločine u Čečeniji”. O Rusima kao narodu govorio je sa uvredljivim prezirom. Donaldu Trampu je posebno zamerao pokušaj uspostavljanja dijaloga sa Putinom, a posle sastanka u Helsinkiju jula 2018. optužio je američkog predsednika da „puzi pred diktatorom“.
Džon Mekejn je bio psihopatološki opsednut prizorima krvavog nasilja i prizivao ih je u bezbroj prilika. Zlo je činio u službi američke globalne hegemonije, koju je ideološki kodifikovao njegov svojevremeni spoljnopolitički savetnik Robert Kejgan (inače suprug Viktorije Nuland, državnog podsekretara za Evropu pod Obamom).
Kada je 2015. godine Mekejn ostvario svoju dugogodišnju ambiciju da dođe na čelo senatskog Odbora za oružane snage, uporno se zalagao za enormno povećanje vojnih izdataka. U tome je napokon i uspeo, tako da najnoviji budžet Pentagona iznosi 717 milijardi dolara godišnje. To je više od vojnih izdataka sledećih deset zemalja zajedno, uključujući Kinu, Indiju, Rusiju, Japan, Francusku, Veliku Britaniju itd. Međutim, Mekejn i njegovi obožavaoci nikad nisu prezentovali neku iole racionalnu stratešku viziju koja bi pravdala tako ogromne izdatke.
Oni jedino mogu biti shvaćeni u kontekstu namere da se očuva američka hegemonija širom sveta na vjeki, što je siguran znak ludila.
REZIME – Džon Mekejn je bio duboko problematična ličnost, emotivno i mentalno nestabilan, iskompleksirani čovek, bolno nesiguran, ograničene inteligencije i niskog karaktera. Bilo na spoljnopolitičkom ili domaćem, američkom planu, tokom duge političke karijere on nikad nije imao nijednu razumnu a kamo li korisnu ideju. Njegova zvanična biografija je jedna velika laž; njegovo nasleđe je smrt.
To što je Mekejn posthumno i na velika vrata uveden u panteon „američkih heroja” isključivo je plod njegove strasti za ratovima spolja i njegove mržnje prema Donaldu Trampu kod kuće. Hvalospevi močvarnih kreatura samo potvrđuju sumorni rezime jednog lošeg života i lošeg čoveka. Mekejnove reči i postupci tokom tri decenije, u Senatu i na TV ekranima, imali su fatalne posledice za hiljade Amerikanaca u uniformi i za milione žrtava američkih intervencija širom sveta – ratova razornih, ilegalnih i nepotrebnih, za koje se on tako žarko zalagao.
Svojim konačnim odlaskom sa političke scene, senator Džon Mekejn učinio je daleko veću uslugu i Americi i ostatku sveta nego bilo čime šta je učinio i rekao tokom svoje duge političke karijere.
Neka mu Gospod bude u pomoći…
(sveosrpskoj.com)
