PIŠE: Zoran Panović
Dragi Mustafa, pišeš mi kako Albanci više nisu sto odsto sigurni u neupitnu podršku Amerikanaca, kao i da srpsko-albanske granice više nisu tabu tema. Evo nekoliko naznaka koje bi mogle ići u prilog ‘srpske stvari’, ali i u prilog srpskim zabludama da se ‘naša istina probila na Zapad’: U Beogradu je marta ove godine sa priličnim zadovoljstvom primljena vest da je DŽon Bolton postao novi Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost.
Bolton je ovdašnjoj javnosti poznat po stavovima o Kosovu koje je izneo 2008. naglasivši kako ne preporučuje državama u Regionu da priznaju Kosovo ‘jer je u pitanju zaštita suštinskog koncepta da ljudi različitog etničkog porekla žive zajedno u okviru granica heterogenih zemalja’. Smatrao je da je jedini način da se održi mir i stabilnost u regionu nastavak pregovora o statusu Kosova. Bolton je takođe izrazio uverenje da će Kosovo biti podeljeno jer će, kako je obrazložio, područja koja naseljavaju Srbi biti orijentisana ka Srbiji i težiće otcepljenju. Cela priča o ‘korekciji granica’ dobila je na uverljivosti upravo nedavno kad Bolton nije isključio tu mogućnost.
U junu je u Beogradu boravio Kameron Manter, bivši američki ambasador u Srbiji i predsednik Istok – Zapad instituta. Prezentirao je neku vrstu akcione studije o Regionu u kojoj se ističe da je zapravo Bosna i Hercegovina najvažnija i da će veliki rizici biti ako Bosna ‘bude nokautirana’. Zabrinutost za Kosovo je kod Mantera tek na drugom mestu i povodom toga on je izrazio ‘oprezni optimizam’ da bi Vučić i Tači mogli da budu ‘pragmatični’. SAD bi ponudile, smatra Manter, podršku sporazumu koji je ‘dostižan’ i pomogle bi Tačiju i Vučiću da ubede svoje narode u to. U intervjuu koji je tada dao Danasu, na pitanje imaju li podršku Trampove administracije, Manter je odgovorio – ‘mislim da imamo njenu naklonost’.
Idemo dalje, dragi Mustafa: Vučićeva Srbija obnavlja u odnosima sa SAD kapital Kraljevina Srbije i Jugoslavije i Titove Jugoslavije koji je proćerdao Milošević: U junu je otvorena izložba ‘SAD – Srbija, 1918-2018, diplomatski i kulturni odnosi’. Na udarnim TV stanicama u Srbiji emituju se spotovi američke ambasade koji popularišu Srbiju i njene stanovnike koji ‘sanjaju i ostvaruju snove’.
Srbiju ovih dana opčinjava komandant baze Bondstil na Kosovu Nik Dučić, koji je za srpsku TV Prva izjavio da je Kosovo ‘mesto iz snova’ na koje je raspoređen. On posećuje crkve i manastire, priča s narodom, naglašava da je srpskog porekla, da je pravoslavac, da mu je supruga Ruskinja, da imaju troje dece i da deca nose srpska, odnosno ruska imena. Porodica mu je sa obe strane iz Trebinja (Republika Srpska), a sa dedine strane postoji veza sa Jovanom Dučićem, pesnikom koji ima kult u delu srpskog naroda. Dobio jer Nik i pesnikovu knjigu prevedenu na engleski i čita je.
Albanski nacionalni savet u Srbiji predložio je početkom leta da jedno od dela koja treba da čitaju i analiziraju gimnazijalci u opštinama na jugu Srbije na časovima albanskog jezika bude autobiografija Hilari Klinton. Nacionalni prosvetni savez Srbije sugerisao je da se Hilari izbaci i ponudi ‘prikladniji sadržaj’, a taj sadržaj bio bi izučavanje Skenderbega kao spone između dva naroda.
Kao što znaš, na Kosovu, pa i na jugu Srbije po inerciji, postoji kult Klintonovih. U martu ove godine srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, predložio je da se u Beogradu podigne spomenik američkom predsedniku Vudrou Vilsonu, što bi bila neka vrsta protivteže Klintonovom spomeniku u Prištini. Srbija generalno pametnije obeležava sto godina od kraja Velikog rata (u kome je doživela epopeju i armagedon), nego što je obeležila sto godina od izbijanja tog rata, kad se nepromišljeno pravila istorijska parabola od Gavrila Principa do Republike Srpske, što su antisrpski krugovi vešto iskoristili za svoju tezu o srpskom zavereničkom genu. Srbija amerikanizuje sto godina od kraja Velikog rata. Dačić i američkog izaslanika Vesa Mičela, podseća da je Vilson slao milione dolara pomoći Srbiji kad ju je napala austrougarska vojna sila, dok je Bil Klinton slao bombe.
Vilsonizacija i trampovanje srpskog javnog mnjenja je i prečica za saniranje antiamerikanizma koji se ovde može svesti na duboko antiklintonovsko osećanje, kao što se srpsko antikatoličanstvo može svesti na antihrvatstvo. Većinu Srba ne iritira ni Buš mlađi u čije vreme je priznato Kosovo, koliko Klinton i njegova žena. Opet, Vučić ima politički snagu da izdrži da ga Klinton potapše po ramenu, dok podržava njegovu ženu u trci za Belu kuću, kao što može da izdrži da mu Toni Bler – omražen u Srbiji – bude savetnik. Velika većina Vučićevih pristalica uopšte ne uočava osnovne kontradikcije vlasti, među njima i tu da se opozicija često satanizovala kao ‘soroševska’ dok je Vučić u dobrim odnosima sa soroševskim strukturama, čak se mistifikuje uloga Soroševog sina koji se javno sreće s Vučićem, u navodnim kosovskim medijacijama.
Srbija je definitivno, Mustafa, omanula u vreme obaranja komunizma u Evropi. Da je kao stara američka saveznica na vreme s ponosom podigla u Beogradu spomenik Ronaldu Reganu, šta misliš da li bi ga Klinton kasnije imao u Prištini?
Sa Vilsonovim principima o pravu naroda na samoopredeljenje treba biti senzibilan jer su oni vezani za svoju epohu i kontekst Evrope 1918. Vilsonovi principi o samoopredeljenju naroda koincidiraju sa boljševičkim koje je promovisao Lenjin. Pre neki dan je i hrvatski premijer Andrej Plenković povodom Kosova podsetio da su za raspad Jugoslavije važeći zaključci arbitražne Badinterove komisije (dobila ime po svom predsedniku, francuskom pravniku Robertu Badinteru) koja je u svojim mišljenima od 1991. do 1993. zaključila da se granice između bivših federalnih jedinica smatraju državnim, i ne mogu se menjati silom. Ali, Kosovo je bilo autonomija u okviru Srbije, i u vreme raspada zemlje nije bilo ‘Republika’, a što se tražilo na demonstracijama 1981. da bi se anticipirao potonji ‘badinterovski status’. Granice po kojima se raspala Jugoslavija zovu se ‘avnojevske’ po partizanskoj skupštini – AVNOJ (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije) koja je donela odluke na zasedanju u Jajcu (Bosna) novembra 1943. Bratstvo i jedinstvo (ili po današnjem – multietničnost) je jedna od najbitnijih odluka. Ali, mi danas Mustafa imamo avnojevske granice bez avnojevskih principa. Naprotiv, vladajući principi su nacionalistički novokomponovani narativi.
Sve je pomalo i komično u ovom kontekstu da se partija Aljbina Kurtija (čujem da ga sad dole zezaju da je Crnogorac – Kurtović), maltene zove ‘vilsonovski’ – Samoopredeljenje. Tek je interesantno kako se (post)dejtonska stvarnost može nakaradno ‘vilsonizirati’. Pa i Milorad Dodik može ako je tako da u Banjaluci podigne još jedan spomenik Vilsonu.
‘Dva naroda Dve zastave Jedan datum!’ Ne, nije to iz govora Klintona u Prištini. Tako Ambasada SAD u Beogradu slavi sto godina od podizanja zastave Srbije iznad Bele kuće. Naučnik i profesor svetskog glasa Mihajlo Pupin, bio je počasni konzul Srbije u Americi i prijatelj predsednika Vudroa Vilsona. Zahvaljujući njemu, 28. jula 1918, prvi put u istoriji iznad Bele kuće je podignuta zastava Srbije u slavu herojstva njenog naroda. ‘Vi ste zemlja koja je svetu dala Mihajla Pupina. Vi ste zemlja velikih ljudi i njihovih velikih dela’, podsećaju nas danas Ameri. A i smrt velikog albanskog lobiste, senatora Mekejna nekako je nezgodno pala za albansku stvar.
Bio sam, Mustafa, 2014. u Americi na dva prestižna univerziteta – njujorškom Columbia University i University of Chicago, gde su održani skupovi povodom obeležavanja 160 godina od rođenja Pupina. Ono što je Tesla bio za elektroenergetiku, Pupin je bio za telekomunikacije. Za svoje autobiografsko delo ‘From Immigrant to inventor’ Pupin je dobio Pulicerovu nagradu (oblast književnosti). Srpski nacionalistički fantasti više Mustafa vole Teslu od Pupina, obožavaju da banalizuju njegovu izvesnu misterioznost, jer u mašti ne postoji ‘Pupinovo tajno oružje’ kao ‘Teslino’ kojim će se ispraviti istorijske i geopolitičke nepravde.
Pored Pupina i Tesle, Milutin Milanković je treća naučnička zvezda u spotu Ambasade SAD: Inače, Mustafa, na Marsu se jedan toponim završava na ‘ić’. To je ‘Milanković’ – krater koji je 1973. dobio to ime po čuvenom srpskom matematičaru i astronomu.
Dok ovo pišem, Vučić u Predsedništvu drži konferenciju za medije zajedno s američkim ministrom za trgovinu Vilburom Rosom, koji je nakon potpisivanja Memoranduma o razumevanju i saradnji vlada Srbije i SAD u oblasti infrastrukture, najavio ‘produbljivanje veza’. I dodao da je najinovativniji svetski proizvođač električnih automobila dobio ime po Tesli.
Uzdajmo se, Mustafa, u pragmatizam.
Pandora može i da ne otvori svoju kutiju
PIŠE: Mustafa Nano (Tirana)
Dragi Zorane, ovamo, u mojim krajevima, ideju o razmeni teritorija su dočekali loše, ali ne kao srpske NVO koje, kao što ste vi rekli, „misle da će doći neko vreme kada će Kosovo biti multietnički raj“.
Naprotiv, dočekali su loše, jer Kosovo smatraju svojim, i ne žele da im neko uzme neki deo, utoliko više sever Kosova, koji je veoma dragocen da se razmeni s nekom „pustarom“ Medveđe, Preševa i Bujanovca (ne znam da li ti znaš da Albanci ne kažu Bujanovac nego Bujanoc, ako kažeš „v“, onda te gledaju sumnjičavo; mene, kada sam otišao tamo, savetovali su me da vodim računa, i da to izbegnem, zato što mogu da mi to interpretiraju na njihov način).
I tako, Tači je pritisnut ramenima uza zid, i nemilosrdno su ga napali. Nazvan je renegatom, podsetili su ga da prodaje interese Kosova pošto ima za cilj da zauzvrat dobije odbranu i garanciju pred Specijalnim sudom, i podvlače „evo, šta se događa kada tako važne pregovore, od kojih zavisi budućnost Kosova, vodi jedan korumpirani i ucenjivački političar“. U takvoj nepovoljnoj klimi za njega, on bi želeo da i novcem kupi malo podrške. Ali u tom prvom momentu to je bilo nemoguće. Čulo se šta kaže i jedan predstavnik Preševa: „Ništa više ne bih želeo nego ujedinjenje s Kosovom, ali ne po ovoj ceni.“ I ova intervencija iz Preševa, razume se, vredela je više nego sve ostale, jer to je izgovorio neko ko stavlja nacionalni interes iznad svog velikog životnog sna.
Što se tiče vlade u Tirani, čiji stav se nestrpljivo očekivao, ona se nije izjasnila odmah, čineći da drugi pomisle da je ona deo te igre. U tim okolnostima ministar Bušati dao je jednu izjavu, malo ishitrenu, kojom se izjasnio protiv ideje o korigovanju granica. Izgledalo je da sama izjava malo vredi i da služi samo da se izrazi neki stav, i da se opovrgne urbana legenda koja kaže da sporazum o korigovanju granica nije flert udvoje, nego je menage a trois (ljubav utroje) između Vučića, Rame i Tačija.
Nego da ostavimo po strani teorije zavere, i da se koncentrišemo na stvari koje izgledaju onako kakve su. Hašim Tači vodi bitku, koja mu sigurno izgleda teža od bitaka s kojima se suočavao tokom rata (da li je on imao neku bitku tokom rata?). Način kako je predstavio svoju tezu u javnosti ostavio je utisak da nešto krije. On je preneo ideju da „će da se vrši korekcija granica“, i ništa više. Ali toliko je strepeo od reagovanja, tako da je dao jedno apsurdno objašnjenje: „S promenom granica imam u vidu da ćemo Srbiji da uzmemo i Medveđu, i Preševo i Bujanoc (uvek, bez onog varalačkog ‘v’)“. Nije se pojavila nijedna budala koja bi mu poverovala. Bilo kako bilo, kasnije se shvatilo kako stoji stvar. Tači i Vučić su se složili da vrše razmenu teritorija. I to je ponovo, kao što rekoh, dočekano loše na Kosovu. Lično sam bio malo zatečen tim stavom kosovskih Albanaca. Objasniću zašto.
Ova tačijevo-vučičevska ideja je rešavanje jednog problema čistom nacionalističkom logikom, logikom koja se uzdiže ne nad nekom dobrom saradnjom i razumevanjom, nego željom da se odvojimo jednom zauvek, da što manje imamo nešto jedan sa drugim, ili, ako je moguće nimalo. Znajući to, znajući da su u psihi kosovskih Albanaca Srbi neprijatelji za vek vekova, znajući da je njihov stav Velika Albanija (ili još veća) mislio sam da će oni, u najgorem slučaju, da razmišljaju o tom predlogu, da neće smatrati da je to rešenje koje treba odbaciti bez razmišljanja. Mislio sam da će da nađu razlog da se obraduju tom trgovinom, da će misliti da će jednim udarcem da ubiju dve muve odjednom: da udalje jednom zauvek Srbe s Kosova, i da nađu jedno neočekivano i srećno rešenje za Albance koji su danas u Srbiji. Kosovo bi bilo monoetnička država, koju priznaje OUN i Beograd. Tako između Albanaca i Srba ne bi bio više neki casus belli, i otvorio bi se put ujedinjenja sa Albanijom.
Međutim, Albanci su ubeđeni da su u situaciji, da ne moraju da poklone ništa da bi dobili nešto. Jer oni misle da imaju sa sobom međunarodnu zajednicu, a iznad svega Ameriku. U stvari, imali su tu ideju. Izgleda da je nemaju više. Ili da kažemo da nisu sigurni 100 odsto. Ovo što se dešava, malo im je poremetilo uverenje. U Tirani i u Prištini počeli su da razmišljaju da mora da se desila neka čudna stvar na međunarodnoj areni koja menja pravac razgovora o pitanju Kosova. Do pre nekog vremena svi međunarodni fakturi su bili istog mišljenja, a diskusija o granicama bila je tabu tema. Rešenje i izravnanje problema između Srbije i Kosova preko razmene teritorija nije bila realna, prema tome ni neprihvatljiva opcija.
Ali strane diplomate, umorni od beskrajnih prepirki između Srba i Albanaca na Kosovu (o Kosovu), nije da se nisu uznemirili Tačijevim i Vučićevim predlogom. Nemci su izrazili svoje neslaganje (bez nekog alarma, moglo bi da se kaže). S njihovim mišljenjem su se složili Johanes Han, Federika Mogerini i neki drugi eurokrati. U EU sazreva mišljenje da je rešenje razmena teritorija kojem se nema šta zameriti. S druge strane, ima znakova da će Trampova administracija, koja je više ravnodušna nego što je prethodna bila u vezi s Kosovom, dati pristanak za rešenje koje prihvata Evropa. Veruje se da Tačiju, koji se nalazi u najslabijim trenucima svoje karijere, ne bi palo na pamet da napravi jedan takav hrabar korak. Na osnovu toga se zaključilo da ovo nije Tačijeva igra, niti Vučičeva. Ovo je plan velikih sila.
I ova ideja, koja postaje fiksna, opravdavala je Tačija vrlo brzo. NJegovi protivnici na Kosovu su se nekako ućutali tog momenta. Ne zovu ga više izdajnikom. Pristalice njegove teze čuju se u javnosti. Jedan naš kolega, Baton Hadžiu, shvatio je korigovanje granica formulom koja omogućava pomirenje i kraj neprijateljstvima („Kraj istorije“, ironisao je neko u stilu Francisa Fukuyami-ja). „Mi moramo da iskoristimo ovu istorijsku mogućnost radi budućih generacija Albanaca, radi budućih generacija Srba“, pisao je Hadžiu, izražavajući jedan duh ne tako običan za jednog prištinskog autora.
Jedan drugi, čije mišljenje u albanskom javnom mnjenju teži više, bio je jasniji. Reč je o akademiku Redžepu Ćosji, koga u Prištini cene manje nego u Tirani, što ne razumem. I on, da se razumemo, daje svoje obrazloženje o premisi da Srbi i Albanci ne mogu da žive zajedno, da, bar u ovom istorijskom momentu je uzalud da se neko nada da će se postići pomirenje i razumevanje između njih. I tom logikom, on je otvoreno podržao Tačijev plan. Jedan njegov članak koji je objavljen upravo u momentu debate koju je provocirao „Tačijev“ plan, završava se rečima: „Oni, koji su protiv razmene teritorija, hteli to ili ne, oni poklanjaju Srbiji i jedno i drugo: Preševsku dolinu kao deo Srbije, a sever Kosova preko suštinske autonomije“.
Znaš li, Zorane? Ja sam pisao jedan članak negde početkom 2017. godine, u kome sam branio kao rešenje razmenu teritorija. Pozvao sam Albance s Kosova da ga prihvate kao jedno rešenje iz muke, ako bi došlo do toga da neko uputi takav predlog. To sam smatrao dobrom idejom u okolnostima kada Srbi i Albanci ne žele da žive zajedno, i poželeo sam da to bude realnost pod uslovom da velike sile preuzmu na sebe da ne dozvole da se otvori Pandorina kutija (koliko često upotrebljava ovaj izraz ovih dana; izgleda kao su ga otkrili drevni Grci, i da su zamislili da unutar kutije nije bolest, smrt, mane, zluradosne duše, raznorazne pakosti, nego poremećeni odnosi Balkana, tri hiljade godina kasnije).
Generalno, ja nemam običaj da anticipiram vreme. Uverio sam se toliko puta da događaji koje ja predviđam ili poželim da se dese, jedini su koji se ne događaju. Nadam se da ovog puta neće biti tako. Nadam se da će bar jedanput vreme da mi da za pravo.
(Danas)
