PIŠE: Zoran Panović
Dragi Mustafa, pišeš mi da si prošao u Tirani neku vrstu verbalnog ‘toplog zeca’ zbog onoga što si govorio na konferenciji u Beogradu posvećenoj odnosima Srbije i Albanije na kojoj je ministar Ivica Dačić pragmatično ‘promašio temu’ i govorio samo o Kosovu. Vređali su te zemljaci, ne zato što te nisu razumeli, već upravo zato što su jako dobro razumeli šta si govorio u Beogradu, a rekao si da bi voleo da se Edi Rama obrati Albancima na jugu Srbije i kaže im da ne gledaju samo u Tiranu i Prištinu, već da se potrude da svoj život grade tu gde su. Da se Cipras tako obrati Grcima u Albaniji, a Vučić Srbima na Kosovu, posebno onima u Mitrovici, ili Srbima u Bosni.
E, pa dragi Mustafa, ti si ovo govorio pre nego što je srpski predsednik izašao javno sa tezom o ‘razgraničenju’ Srba i Albanaca. U jednom tumačenju to razgraničenje znači trampu (Tači to zove ‘korekcija granica’), a ne podelu: Znači, sever Kosova Beogradu, a Kosovu – Preševo, Bujanovac i Medveđu. Ovde su protiv ‘razgraničenja’ i desničarska – klerikalna Srbija i građanska – NVO Srbija. Spaja ih utopizam različitog tipa: Prvi misle da će Kosovo, jednom kad se steknu geopolitički uslovi, ponovo biti u Srbiji, dok drugi smatraju da će jednom Kosovo biti multietnički raj, pa će sve ove priče šta je čije postati besmislene. I danas, tražeći prauzroke ko je kriv za srpsku havariju na Kosovu, s vremena na vreme se pomene i nekadašnji komunistički lider Srbije Petar Stambolić, jako lojalan Titu, koga optužuju da je delove Srbije predao Kosovu, tako da je na tom polju (sever Kosova) komunistička Srbija bila kraća nego kvislinška Srbija Milana Nedića za vreme Drugog svetskog rata. Ali, Petar Stambolić je imao jednu simpatičnu rečenicu: ‘Nije važno da li je Kosovo albansko ili srpsko – važno je da je komunističko’.
Zagovornici građanske utopije veruju da će doći vreme da se Stambolić parafrazira i da neće biti važno da li je Kosovo albansko ili srpsko već da će jedino biti bitno da je ‘evropsko’, impregnirano tim ‘vrednostima’. Zagovornici utopije ‘zamrznutog konflikta’ čekaju geopolitičku fatamorganu, još jednom ‘osvećeno’ Kosovo, i ma koliko da naricali nad srpskom sudbinom u Tuđmanovom etničkom čišćenju Srba, ne bi ih mnogo pekla savest da je jedna srpska ‘oluja’ uspela na Kosovu, ili da će možda jednog dana uspeti. Ova fela, kako ironično primećuje ugledna srpska istoričarka Dubravka Stojanović, ‘čeka Ruse i raduje se trećem svetskom ratu’.
U Srbiji je staro opšte mesto širenje panike da će jednog dana ‘Šiptari doći do Niša’. Nije ta paranoja baš bez osnova. Pa i nedavno preminuli ‘albanski Nelson Mandela’ – Adem Demaći je govorio kako je Kosovo i ‘sve od Preševa do Niša’. Ako se ne ‘razgraničimo’, Vučić upozorava da će sutra Albanci doći do Vranja. U vreme uspona Miloševićeva poznih osamdesetih, lansirana je teza o Srbiji ‘od Horgoša do Dragaša’. Populistički talas kojim se Milošević učvrstio na vlasti dobio je ime ‘antibirokratska revolucija’ i danas je upravo tri decenije od tog tragičnog srpskog ‘događanja naroda’, kako je taj populistički talas bio tada definisao srpski pisac Milovan Vitezović. Iako se činilo da bi Milošević prvi mogao na evropskom Istoku da pokrene suštinsku tranziciju, za bistre ljude je već prilikom dolaska Gorbačova u Beograd 1988, bilo jasno da je odbrana starog poretka bitnija Miloševiću nego Gorbačovu, te da reforme mogu biti samo limitirane. ‘Antibirokratska revolucija’ bila je fatalna za Srbiju. Od njenih ‘tekovina’ još se nismo oporavili. Ona je srpska ‘kulturna revolucija’. Milošević je blokirao tranziciju, Srbija je pod moranjem sprovela kardinalne višepartijske izbore i to zadnja u Jugoslaviji, a umesto da ih prva raspiše i da prva kaže komandi JNA da je ne zanima komunizam, Milošević i komunistički generali izveli su tenkove na ulice Beograda da uguše našu jedinu pravu ‘kontrarevoluciju’ – 9. marta 1991, odnosno pokušaj da oborimo komunizam kao ceo Istok Evrope.
Naravno, da nema te srpske demokratije koja je kosovske Albance mogla da ‘vakciniše’ od težnji za ‘Kosovom – Republikom’, ali u ‘antibirokratskoj revoluciji’ Srbija je gušenjem autonomije napravila fatalne greške na Kosovu, gubeći ritam na duge staze.
Kad si u Beogradu nedavno govorio o tome kako Rama, Cipras i Vučić treba da se obrate svojim sunarodnicima u drugim državama regiona, verovatno nisi svestan koliko si nalikovao na Marka Nikezića, srpskog lidera koji je mogao da ponudi jednu drugačiju perspektivu Srbije da ga Tito sa saradnicima nije ‘počistio’ 1972. pod optužbom za ‘anarho-liberalizam’. Nikezić je od 1968. bio prvi čovek komunista Srbije, važio je za čoveka širokih vidika, reformskih potencijala, a na funkciji Titovog ministra spoljnih poslova nasledio je 1965. čuvenog Koču Popovića. Tito je pasionirano vodio spoljnu politiku, a zbog imidža u svetu bili su mu potrebni ljudi kao Popović i Nikezić, intelektualci koji su bili u ratu od 1941. Tito je ‘počistio’ Nikezića i ‘liberale’ da bi napravio balans sa čistkom hrvatskog ‘masovnog pokreta’ 1971. u kome su dominirali nacionalisti. Najbliža Nikezićeva saradnica bila je Latinka Perović, koju danas nazivaju ‘majkom’, ili bar glavnim ideologom, ‘druge Srbije’, koja je uspela kao vrsna istoričarka da vremenom pruži uverljivu konstrukciju logične evolucije liberalnih komunističkih frakcija u trendovski liberalizam, a sve kroz ideologiju modernizacije. Radikalski, šešeljevski, recidivi i danas sprečavaju Vučića da prigrli taj koncept ‘liberalizma’ i da mu politički volumen. To je mogla biti spasonosna formula za Srbiju.
Uglavnom, Nikezić je u vreme dok je bio na vlasti poslao jasnu poruku ostalim federalnim jedinicama – Srbiji Jugoslavija ne treba ni manje ni više nego drugima. Probao je da srpsko nacionalno pitanje postavi kao demokratsko i time amortizuje perfidne i hronične optužbe za ‘velikosrpski hegemonizam’. I sugerisao je Srbima van Srbije da pogledaju, pre Beograda, prvo u Zagreb i u Sarajevo. I bio je jako vešt prema Albancima. Nažalost, Srbi su tražili novog Aleksandra Rankovića, a ne novog Marka Nikezića i zato su izvikali Miloševića koji je kompromitovao i one legitimne srpske interese koji nisu bili ‘ekspanzionistički’ i ‘memorandumski’. Ispričaću ti, dragi Mustafa, jednu anegdotu iz vremena kad je Nikezić bio prvi čovek srpskih komunista: Prilikom posete Kosovu domaćin mu je bio Mahmut Bakali, tada predsednik pokrajinske partijske organizacije. Dobrodošlicu je Bakali izgovorio na albanskom, a Nikezić mu je odgovorio na francuskom. Bakali je to doživeo kao provokaciju i rekao je da se on obratio na maternjem jeziku, da bi mu Nikezić odgovorio kako je i on govorio na maternjem jer mu je majka Francuskinja.
Bakali je inače bio prvi svedok protiv Miloševića u Hagu, a mnogi Srbi su gledali TV prenos i navijali strasno kao da je vreme zenita ‘antibirokratske revolucije’, a ne njen opskurni epilog.
Inače, zaboravih da ti kažem da je Crna Gora bila ozbiljno uporište ‘antibirokratske revolucije’, i da je crnogorski napad na Dubrovnik bio njen logičan domet. Ali, kad pogledamo sadašnju poziciju ‘montenigerske’ države koja je antiteza ‘srpske Sparte’, pa i njene relacije sa Hrvatskom, to je senzacionalna promena imidža. Pomenuo si, Mustafa, psovke, jasno ih citirajući, koje si dobio u Tirani. Hajde da te malo relaksiram na tu temu: Crnogorcima, iako neguju mačo imidž, najfrekventnija psovka je – ‘da jebe oca’ (!?), pa se često kaže da je i danas glavna razlika između Srbije i Crne Gore, čak i od kad je ova u NATO, to što ti do Brodareva (granice) jebu majku, a od Brodareva ti jebu oca.
Sad je već indikativno da Vučić još nije posetio Crnu Goru. Iako je tamo, kako smatra srpski patrijarh Irinej, ugroženost Srba maltene kao u Pavelićevoj Hrvatskoj. Vučić u Beogradu sad prima predstavnike srpskih stranaka i kulturnih ustanova iz Crne Gore koji mu se jadaju. Dobro je da ne prima predstavnike ‘plemenskih skupština’ koje je Milošević primao u terminalnoj fazi. Ali, Vučić prima i ‘pisma podrške’, u kojima se usput preti opoziciji, što neugodno može da asocira na Miloševićevu tehnologiju. Doskora su odnosi Srbije i Crne Gore bili ‘nikad bolji’, a Đukanovićevoj stabilokratiji mnogi zavide, pa i u Beogradu. Čak se nekad govorilo o ‘mentorskom’ odnosu Đukanovića prema Vučiću. Najbizarnije što sam skoro čuo je da Vučić ne ide u Podgoricu jer ‘ima tremu’.
Od te konferencije u Beogradu bilo bi ti interesantnije da su te odveli u Guču, dragi Mustafa, a možda to popravimo naredne godine. Uostalom, Dačić ti je bio i u Guči, i to mnogo inspirativniji, tako da je objasnio i Mariji Zaharovoj, portparolki Sergeja Lavrova, razliku između Guče – svetski poznatog srpskog folk sabora trubača u istoimenoj varošici, i modnog brenda ‘guči’. Da znaš, Mustafa, bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica govorio je da onaj ko ne razume Guču ne razume ni Srbiju.
Srpska je opsesija da se u Guču dovedu Putin i Tramp. Davnih dana u Guču su organizatori pozvali i Džuliju Roberts, a umesto nje ove godine im je stigla Zaharova.
Znaš već kakvi su odnosi Srbije i Hrvatske, dok istovremeno najznačajniji srpski etno festival, ovaj u Guči, ima isto ime kao hrvatski parlament – sabor. Apsurdno, zar ne?
Moja “bomba” u Beogradu
PIŠE: Mustafa Nano (Tirana)
Dragi Zorane, 9. i 10. jula bio sam u Beogradu. Bio sam pozvan da učestvujem na konferenciji koju je organizovao Tanjug i Albanska državna telegrafska agencija (ATSH). Tema konferencije je bila „Srbija i Albanija – kojim putem dalje“, a pozvani učesnici bili su iz Beograda i Tirane. Bio je tu i tamo još neki Albanac koji je došao iz Preševske doline (Fatmir Hasani, poslanik u srpskom parlamentu), ali plan je bio da to bude razmena mišljenja između Srba i Albanaca u Albaniji. Tako je bilo odlučeno, izgleda da bi se „slon“ držao u jednom ćošku. Ali „slon“ se nalazio nasred sobe. Hoću da kažem da su pozvani govorili samo o Kosovu. Ne samo što se nisu trudili da izbegnu tu temu, nego su učinili sve da bude na stolu. Prvi je bio Ivica Dačić, koji je na otvaranju pozdravio ovaj susret.
Nije mi se dopao njegov govor. Izgledao mi je kao da je izvučen iz nekog sanduka, gde on drži upotrebljene stvari. Činilo mi se da slušam jedan govor koji sam slušao ranije na desetine puta. Pao mi je na pamet jedan događaj od pre nekoliko godina s Ismailjom Kadareom na jednom festivalu kulture u Torinu, gde sam učestvovao i ja. Festival je imao lajtmotiv Nadu, čak i naslov je bio “Nada – kako da gledamo u pravcu budućnosti”. Međutim, Kadare je održao jedan govor kakav je govorio više puta. Gledaoci koji su se bili okupili da ga slušaju (bilo ih je oko hiljadu), u svakom slučaju sve vreme su ga slušali pažljivo i na kraju je izgledalo da ih on nije razočarao. Naprotiv, retko mi se desilo da vidim auditorijum toliku usisan od govornika. LJudi su uživali u svakoj reči pisca iz Đirokastre, nije im padalo na pamet da zahtevaju saglasnost između njegovih reči i teme festivala. Uživali su u načinu na koji je Kadare zaključio svoj nastup: “Nadam se da je na ovaj ili onaj način govorio o nadi”. U stvari, uopšte nije govorio o nadi nego, kao što rekoh, niko nije mario za to. Došli su tu da slušaju Kadarea.
Eto, to mi je palo na pamet, dok sam slušao ministra spoljnih poslova Srbije koji je govorio samo o Kosovu na toj konferenciji pod nazivom “Srbija i Albanija – kojim putem dalje“. Kada se približio kraj govora, ja sam očekivao da će da završi u Kadareovom stilu rečima: „Nadam se da sam dao neku ideju kako Albanci i Srbi mogu da idu napred gledajući u budućnost“. Ali, srećom, poštedeo nas je tog završetka. Završio je govor pričajući dosetke s evropskim parlamentarcem Edvard Kukanom, koji nam je postao kao ukućanin iz ovih krajevima. On je došao pripremljeniji da govori o temi konferencije, ali stvar je u tome da ko dolazi na Balkan da govori jezikom UE, on je osuđen da ne kaže ništa. Izgleda da Evropljanima zadaje muku da nađu rešenje balkanskim zagonetkama.
Uzgred, koliko bih voleo da njihovim očima vidim ovaj naš Balkan! Razume se, ne očima Edvarda Kukana, koji je Slovak, i izgleda nekako da je više familijarizovan u ovom našem svetu, ali s daljim pogledom jednog Evropljana genija, sasvim nevičnog u prevarama, lukavstvima, dvoličnostima, prepotentnosti, zamkama, zabijanju noža u leđa u stilu “uvaliti kome vrući krompir”, što je za nas uobičajenije i potrebnije nego gest uriniranja.Činio mi se kao vežba iz znatiželje da gledam ovaj moj svet očima drugog. Prvi put sam uhvatio sebe s ovim iskušenjem kada sam čitao beleške putopisaca iz XIX veka, među kojima i “velike Srpkinje” Georgine Muir Mackenzie i “velike Albanke“ Edith Durham. U vezi s ovim dvema gospođama hteo sam da razumem kako se to desilo da su bile toliko zadivljene ovim našim svetom. Ali javila su mi se pitanja jedna za drugim, pomoću kojih sam doveo u sumnju šta su one osećale o Srbima i Albancima: Da li je to bila njihova ljubav ili milost? Simpatija ili empatija? Bilo je to sve, zato što su razumele ili nisu razumele? Ili je to bila jedna mazohistička vežba dve neispunjene i umorne žene, u tom njihovom jako rafiniranom svetu ili je bila jedna od onih ženskih mahinacija, koje nam čine da žene izgledaju neobjašnjive i misteriozne? Hm, samo jednom Balkancu može da padne na pamet da diskutuje o tome, ili da obezvredi ljubav drugog, kao što u ovom slučaju činim ja. Možda samo jednom Albancu.
Ali, vratiću se tamo gde sam bio, kod događaja u Beogradu. Dragi Mustafa, uzeo sam reč i ja na toj konferenciji. A kada sam se vratio u Tiranu, otkrio sam da sam rekao “strašne” stvari. Video sam sebe pod napadima mnogih ljudi, naročito na Kosovu. Bio je to jedan čitav hor, koji mi se obraćao rečima “izdajniče, prodao si se u Srbiji, renegatu i dr.”. a to je bio elegantniji deo napada. Bilo je i drugih, i oni su bili u većini, koji su mi pominjali majku, sestru “I sve što imam u kući”. Psovanje majke i sestre su najteže psovke kod nas. I zato su raznovrsne. Ne možeš da misliš koliko smo mi Albanci kreativni kada treba da psujemo na ovaj način. Mi smo i pesnici, i u tom pravcu mnogo nam pomaže gramatički način optativa u izražavanju.
“Ta qifsha nënën” (jebem ti majku) kažemo mi na standardnom albanskom jeziku, i ovaj optativ izražavanja kao da ti više dočara seksualni čin koji proizlazi iz psovke. Dok u govoru Albanaca na Kosovu, zbog eliminisanja palatalnog suglasnika “q” i lenjog samoglasnika “ë”, ovaj gramatički oblik postaje još optativniji: “ta kjajsha nanen”. Ko zna koliko su Albanaca ubili jedan drugog zbog psovanja majke. I razume se zašto. U jednom patrijarhalnom društvu, kao što je bilo (u jednoj meri, nastavlja da bude) i albansko društvo, čast jednog muškarca se nadovezuje prvo sa čašću žena u porodici, majke, supruge, sestara, ćerki. Među Albancima, muškarac koji jebe, prosto je muškarac koji jebe, dok jedna žena koja se jebe je jedna gadura, koja čini sramotu muškarcu, muškarcima, porodici, plemenu itd. (Izvinjavam se čitaocima Danasa i Mapoa za ove termine, koji nisu primereni za novinarstvo, ali u ovoj korespondenciji želim da budem što autentičniji).
Ovaj napad na mene, u stvari, počeo je ranije, tada kada sam ti poslao poslednje pismo, u kome sam kritikovao ponašanje DŽake i Šaćirija na stadionu u Kalinjingradu. Ali u Beogradu sam, koliko mi se čini, prepunio čašu. Trudio sam se da dam neko javno objašnjenje, ali što više sam se trudio da objasnim, toliko su me više napali. I veoma brzo sam shvatio da tu nije bilo reči o nekom nesporazumu. Mene su napali ne zato što su me pogrešno shvatili, nego naprotiv. Napali su me zato što su me shvatili onako kako treba. I to je bilo užasno.
A šta sam ja rekao tamo? Rekao sam da bismo dobro uradili da smo izbegli slona u sobi, drugim rečima da smo jedno vreme izbegavali razgovor o Kosovu, da izbegavamo diskusiju o jednom argumentu koji nas deli, a da se fokusiramo na druge stvari koje nas spajaju, pošto mislim da postoje mnoge stvari koje nas spajaju. Mislim da Srbi i Albanci imaju mnogo zajedničkih stvari, koje smo kroz vekove davali i uzimali jedan od drugog, integrisali smo se i asimilirali jedan s drugim, itd. Rekao sam da kada Kosovo više ne bi bio problem među nama mi bismo bili veoma dobri susedi. Na kraju, u osvrtu govorio sam koju sam mogućnost imao da uradim posle moje posete Preševu, o čemu sam ti pisao u jednu od pisama koje sam ti poslao.
I rekao sam: “U Preševu sam video iIi sretao Albance koji se telom nalaze u Srbiji a u mislima su u Tirani i Prištini; i ja bih mnogo voleo da Edi Rama, ili neko drugi koji ima uticaj u tim krajevima, kaže jednog dana: ‘hej prijatelji, potrudite se da gradite svoj život ovde gde ste: nemojte da držite i svoju decu za taoce težnjama, strastima, željama, možda svojim lažima i razočarenjima; odustanite od snova za promenom granica, i dajte vašem životu jedan smisao ovde gde ste’; istim rečima bih voleo da se i Aleksandar Vučić obrati Srbima na Kosovu, generalno, a posebno onima u Mitrovici, ili Srbima u Bosni; istim rečima bih hteo da se i Cipras obrati Grcima u Albaniji, koji su sve vreme očima i mislima upereni u pravcu Atine; zato što će etničke manjine na Balkanu nastaviti da budu casus belli, a ne razlog za saradnju”.
To je bilo suština onoga što sam rekao. I dok sam se vraćao u Tiranu, nisam živeo ni trena s idejom da sam mogao da kažem nešto čudno, kontroverzno, što bi moglo da povredi patriotske sentimente mojih sunarodnika, i da provocira debate. Sada mi pada na pamet, s onim što sam rekao u Beogradu, možda sam povredio i srpska osećanja. Pada mi na pamet: da bi mogao da se pojavi neki čitalac Danasa, koji bi mogao da mi se obrati rečima: ”Gospodine, Srbi i Albanci nemaju ništa zajedničko. Ne dao Bog da imaju nešto zajedničkog. Mi smo večiti neprijatelji, i takvi ćemo ostati.” Može li da se desi ovo, dragi Zorane?
