PIŠE: Slobodan Durmanović
Pošto je 2015. godine Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske (RS), na svom 5. stranačkom Saboru doneo deklaraciju koja je predviđala održavanje “referenduma o statusu RS” 2018. godine, Dodik nije propuštao priliku da barem jednom mesečno u naredne dve godine govori o održavanju tog referenduma. Gotovo istovremeno, počeo je da govori i o održavanju referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH, a već je pripremao referendum o Danu RS. Ovaj poslednji je i održan 25. septembra 2016. godine, sedam dana uoči lokalnih izbora u BiH, na kojima će poraziti svoje suparnike iz Saveza za promene (SzP).
No, već uoči referenduma o Danu RS naišao je na krajnju rezervisanost vlasti u Beogradu prema tom referendumu, predvođenu tadašnjim premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem. Ipak, pripreme za taj referendum bile su poprilično odmakle da bi Dodik mogao da “još jednom razmisli” o njegovom održavanju, kako ga je Vučić zamolio, pa je taj referendum održan, i to uz podršku SzP-a, a rezultat je bio donošenje novog Zakona o Danu RS, kojim je Dan RS 9. januar ponovo legalizovan, nakon što je taj praznik prethodno ukinuo Ustavni sud BiH, proglašavajući neustavnim član Zakona o praznicima RS koji je predviđao obeležavanje Dana RS. A kako do danas niko nije osporio Zakon o Danu RS, taj praznik je (p)ostao legalan praznik u RS, uprkos tome što ga bošnjački političari u Sarajevu uopšte ne priznaju.
S druge strane, od ona dva prva referenduma koja je Dodik obećao nije bilo ništa, a to ništa dogodilo se baš na Vučićevu intervenciju, “molbom” Dodiku da “još jednom razmisli” o njihovom održavanju. Pošto je ovaj “razmislio”, odlučio je da ne održi ni referendum o Sudu i Tužilaštvu BiH, ni “referendum o statusu RS”, istina, ne isključujući da će neki od njih “jednom” održati. Sada je već izvesno da se to sigurno neće dogoditi za vreme Vučićeve vladavine u Srbiji, pošto je očigledno da Vučić smatra da mu ti referendumi neće doneti bilo kakvu političku korist. Šta više, očigledno je da je Vučić imao više koristi od “zauzdavanja” Dodika da ne održi referendume: pokazao je “partnerima” u Briselu i Vašingtonu da je on jedini srpski političar koji hoće/može/ume da “zaustavi” Dodika, čak i kada je reč o legitimnom pravu na održavanje referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH.
Ako se tada moglo smatrati da bi davanje podrške održavanju “referenduma o statusu RS” bilo veoma rizično za poziciju Beograda u pregovorima sa Prištinom, ostalo je nejasno kako bi referendum o Sudu i Tužilaštvu BiH mogao naštetiti interesima Srbije. Tim pre što je i Dodiku i Vučiću bilo jasno da tim referendumom ne bi mogli biti ukinuti ni Sud ni Tužilaštvo BiH, već bi tek možda mogao biti otvoren proces transformacije pravosudnih institucija na nivou BiH. Uostalom, o nečemu sličnom već se godinama pregovora u procesu tzv. strukturnog dijaloga o pravosuđu BiH, pod patronatom EU. To što se Briselu nikako nije dopadalo da RS održi referendum o Sudu i Tužilaštvu BiH i time ojača svoju poziciju u strukturnom dijalogu – pruža odgovor na pitanje zašto taj referendum nije održan. U te svrhe su, očigledno, iz Brisela “za rukav” povukli Vučića, a ovaj onda Dodika i – tako je ograničeno legitimno pravo RS na taj referendum.
Sve bi se nekako moglo i razumeti da Vučić ovog leta nije otvorio pitanja na Kosovu i Metohiji, gotovo istovetna pitanjima u RS koja nisu bila u njegovoj političkoj agendi: aršini koje je Vučić potegao u vezi Kosmeta sasvim su drugačiji od aršina koje je ispostavio Dodiku i RS. Zalaganje za “razgraničenje” na Kosmetu i pominjanje referenduma s tim u vezi u Srbiji sada su za Vučića sasvim legitimni, taktički dobri, maltene izuzetno mudri politički potezi, za razliku čak i od referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH u RS, a o “referendumu o statusu RS” da se i ne govori. Šta više, izgleda da je istrajavanjem na tim dvostrukim aršinima, jednim za Kosmet, a drugim za RS, Vučić uveren da čini jedinu ispravnu stvar za Srbe sa obe strane Drine. Ali, to lično Vučićevo uverenje ne čini ga “svesrpskim spasiocem” – sem u očima njegovih sipmatizera i obožavalaca – tim pre što se sa te strane maltene svaki politički protivnik Vučićeve “kosmetske vizije” unutar Srbije automatski diskvalifikuje najcrnjim optužbama. A vizionar se proglašava nepogrešivim i mudrim, maltene najumnijom srpskom političkom glavom današnjice među Srbima.
Pritom je, najblaže rečeno, paradoksalno da tu Vučićevu “kosmetsku viziju” bez ostatka deli i Dodik. Istini za volju, Dodik se odavno deklarisao kao politički zastupnik “podele Kosova”, ali je, da paradoks bude veći, sada u tome postao gorljiviji i od samog Vučića, dok, s druge strane, nijednom rečju nije javno protivrečio Vučiću kada ga je ovaj “molio” da “još jednom razmisli” o održavanju referenduma u RS. Može biti da i Vučić i Dodik misle da bi sve srpske nedaće nestale “podelom Kosova”, odnosno da bi time bio “cementiran” i opstanak RS u okviru dejtonske BiH.
Ali, da tako baš ne misle i u Briselu, svedoči nedavna izjava evropskog komesara Johanesa Hana. Dok je govorio o kineskim “trojanskim konjima” na Balkanu, mnogima je nekako promaklo da je Han rekao i da bi “fragmentisana politička struktura BiH, rezultat Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine, morala da se promeni”. “Oni žive u takozvanoj dejtonskoj logici. A ona nije u skladu s briselskom logikom”, izjavio je Han, gotovo istovremeno dok je Vučić govorio o “razgraničenju”, a Dodik o “podeli” Kosmeta.
Prosto rečeno, kako odmiče “provođenje” Briselskog sporazuma Beograda i Prištine, u Briselu na red za “usklađivanje” sa “briselskom logikom” pristiže RS i BiH. A ta “logika” očito podrazumeva ograničenje/smanjenje nadležnosti RS, a ne razgraničenje u BiH. Zato ne bi bilo veliko iznenađenje ni ako se Vučićevo zalaganje za razgraničenje na Kosmetu završi jačanjem zahteva EU za ograničenje političko-teritorijalne autonomije RS u BiH. Prema “briselskoj logici”.
(nspm.rs)
