PIŠE: Slobodan Antonić
“Rusija – poslednje kolonijalno carstvo” naslov je članka u časopisu Američki interes (The American Interest), objavljen pre godinu dana (ovde).
Ovaj časopis je, inače, jedan od ogranaka uticajnog Nacionalnog interesa (The National Interest), a u njemu je Frensis Fukujama predsednik nadzornog odbora.
U članku se tvrdi da je ono što zapravo određuje budućnost Rusije njen kolonijalni karakter. Glavna ruska kolonija naravno je – Sibir.
„Ova moskovska kolonija obuhvata 75% državne teritorije“, kaže se u tekstu, „u njoj živi 20% stanovništva, a obezbeđuje između 76% i 78% ruskog izvoza (2014). Bez Sibira, ruski izvoz bio bi manji od mađarskog.“
U članku se dalje opisuje sva razmera ruske eksploatacije Sibira, i ukazuje da bi Rusima bilo bolje da više pažnje obrate na to kako da zadrže svoju glavnu koloniju, nego što nastoje da se prošire na tuđe teritorije.
Ovaj tekst lepo pokazuje opsednutost dela atlantističkog intelektualnog i političkog establišmenta nastojanjem da se prevelika Rusija smanji tako što bi se oslobodila Sibira.
Isto, poznati britanski istoričar Pol Kenedi (Paul Kennedy) objavljuje tekst „Da li je Rusija odveć velika?“ (ovde). On tvrdi da Sibir jeste bogat, ali da su, zbog hladnoće i udaljenosti pre svega njegovog istočnog dela, eksploatacija i transport prirodnih resursa do evropskog dela Rusije praktično neisplativi. Strogo racionalno posmatrano, smatra on, to vodi zaključku „da bi Rusija trebalo da napusti veći deo Sibira i usredsredi se na svoje zapadne i južne regione; jer ako nastavi da pokušava da `modernizuje` staništa gde vlada temperatura od minus 50, Rusija će i dalje slabiti“.
Milosrdan savet ovog plemenitog Britanca – da se Rusija sama oslobodi „većeg dela Sibira“ pošto je njegova eksploatacija za nju „neisplativa“ – na tragu je predloga koji je još 1992. godine dao Volter Mid (Walter Mead), predavač međunarodnih odnosa na Jejlu i kolumnista Volstrit žurnala (The Wall Street Journal).
On je predložio da SAD iskoristi tadašnju slabost Rusije i jednostavno kupi istočni Sibir (ovde; takođe i ovde i ovde). Mid je u početku odredio cenu za Sibir između jedne i dve hiljade milijardi dolara, da bi je docnije podigao na tri hiljade milijardi, s tim što bi polovina iznosa bila plaćena američkom robom.
Ako bi Rusi oročili dobijeni novac na 20 godina, objašnjava dalje Mid, to bi im donelo 200 milijardi dolara godišnje kamate – dovoljno da Rusija uđe u klub najrazvijenijih kapitalističkih zemalja (First World capitalism; ovde).
Dakle, i Midova plemenita ideja bila je da se Rusiji, zapravo, učini usluga i pomogne joj se da se, odricanjem od Sibira, najzad modernizuje.
Isti predlog dat je i na vrhuncu ruske slabosti, 1999. godine, u njujorškom nedeljniku New York Press (ovde). „Russia is broke – let’s buy Siberia!“, bila je osnovna ideja ovog članka. Istina, kaže se u tekstu, neko bi se mogao zapitati: da li bi ruska politička elita prodala Sibir? No, odgovor je za tekstopisca „očigledno `da`“. Naime, imajući u vidu karakter ruske političke elite, kaže autor, glupo je i pomisliti „da li bi takvi ljudi imali bilo kakav problem s prodajom delova svoje zemlje za gotovinu? Oni ne samo da bi za keš prodali rođenu zemlju, oni bi za keš prodali i rođenu majku“ („Not only would they sell the motherland for cash, they’d sell their mothers for cash“).
Zanimljivo je da je ovaj obesni članak objavljen samo tri meseca pre nego što je Putin preuzeo upravu nad Rusijom. Posle toga, zbog ovakvih članaka Rusi su prestali da se živciraju (ovde). Oni su prosto mogli tome da se nasmeju.
Da Rusi treba da se, kako znaju i umeju, oslobode Sibira ako žele u Evropu savetovali su i visoki funkcioneri EU. Tako je dvostruki predsedavajući EU parlamenta Oto fon Habzburg poručio: „Moskva bi trebalo da shvati da je, u našem vremenu dekolonizacije, nemoguće održati postojeće stanje od Urala do Pacifika. Onoga dana kada Rusija napusti azijske oblasti koje danas zovemo Sibirom, tek onda će moći da se kandiduje za članstvo u EU – nikako pre!“ (ovde; vidi i ovde).
Naravno, tu je i Zbignjev Bžežinski koji je očinski savetovao da bi „labava ruska konfederacija, sastavljena od evropske Rusije, Sibirske republike i Dalekoistočne republike, lakše mogla da razvije privredne odnose s Evropom i Azijom, čime bi ubrzala sopstveni razvoj“ (ovde, str. 202).
No, da se manemo ironije, kao što je dobro primećeno na Global Research, „krajnji cilj SAD i NATO je da podele (balkanizuju) i pacifikuju (finlandizuju) Rusiju, najveću zemlju na svetu, čak i da uspostave temelj za njenu večitu nestabilnost (somalizaciju). Budućnost Rusije – ili zapravo više Rusija, sastavljenih iz slabih i podeljenih društava – bila bi teritorija koja bi bila deindustrijalizovana, osiromašena, bez ikakvih odbrambenih kapaciteta i bez sposobnosti za eksploataciju sopstvenih resursa“ (ovde).
Atlantistički narativ o ruskom „kolonijalizmu“ i potrebi „dekolonijalizacije Sibira“ zapravo služi samo kao ideološko pokriće za rasparčavanje i uništenje Rusije.
Veselo je, međutim, da optužbe o „kolonijalizmu Rusije“ dolaze upravo iz nacije koja je nastala tako što je prethodno, direktno ili indirektno, usmrtila najmanje 10 miliona starosedelaca, potpuno zatrevši njihovu kulturu i svodeći ih na manje od 2% populacije (ovde i ovde).
I dok su Sijuksi, Apači, Vrane i ostali uništeni i raseljeni, Komi, Evenki, Jakuti, Hanti-Mansi i drugi žive tamo gde su odvajkada živeli. „Rusija je jedina zemlja na svetu u kojoj su originalne kulture najbolje sačuvane u toku poslednja dva veka“ (ovde).
Oni isti koji su sopstvene starosedeoce pobili i raselili, sada odjednom pokazuju naročitu zabrinutost za kulturu i blagostanje Sibiraca, „pokušavajući da ih ubede da zahtevaju više autonomije ili čak nezavisnost od Moskve“ – iako Vašingtonu nikada nije ni na kraj pameti bilo da svojim starosedeocima da bilo šta što bi ličilo na ruski sistem republika, autonomnih oblasti i samostalnih okruga (isto).
Ideja da se mora rasparčati najpre SSSR, pa onda i Rusija, zapravo, kičma je američke strategije svetske dominacije još od Drugog svetskog rata.
Ključnu smernicu američke politike prema SSSR/Rusiji predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948. (izvorni tekst ovde; prepis ovde), u kojoj se kaže da bi, posle poraza SSSR, tri baltičke republike odmah dobile nezavisnost, Ukrajini bi bio omogućen specijalni konfederalni položaj, dok bi za Rusiju, slično svojevremenom Morgentaun-planu za poratnu Nemačku (1944), važilo sledeće načelo: „mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nominalno prijateljski režim:
a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći;
b) u ekonomskim odnosima da potpuno zavisi od spoljnog sveta;
v) da nema ozbiljnu vlast nad ključnim nacionalnim manjinama;
g) da ne može da uspostavi ništa što bi bilo nalik na (postojeću) gvozdenu zavesu”.
U Zakonu Kongresa SAD o porobljenim nacijama, od 6–8. jula 1959. (Joint Resolution of the Captive Nations, № PL-86-90 Public Law 86-90), osuđuje se „agresivna politika ruskog komunizma (aggressive policies of Russian communism) i „imperijalistička politika komunističke Rusije“ (imperialistic policies of Communist Russia), a kao „porobljene nacije“ računaju se ne samo svih 15 sovjetskih republika – dakle, sve osim Rusije, već se i u Rusiji kao „porobljeni narodi“ navode Kozakija (Cossackia) i Tatarija (Idel-Ural).
I pošto je SSSR najzad razbijen po granicama republika (1991), sada se kao sledeći, potpuno prirodni korak, vidi „dekolonizacija Rusije“, odnosno njeno dalje rasparčavanje.
Ljubimica atlantističkog (pseudo)liberalnog establišmenta – budući da je četvorostruko podobna: kao feministkinja, kao LGBT osoba, kao mojsijevka i kao zagrižena antiputinovka – Maša Gesen, pita se „zašto bi Ruska Federacija, sastavljena od više od 80 delova, od kojih većina ima različite nacionalne identitete, različite jezike i kulture, a gde su, kao rezultat Putinove pljačke, već nastali posebni nacionalista pokreti – zašto bi, dakle, ti delovi ostali zajedno?“ (ovde).
To, gle čuda, sasvim odgovara predviđanjima Stratfora, američke obaveštajne kompanije koju nazivaju i „CIA u senci“ (Shadow CIA), a koja u svojoj projekciji za razdoblje 2015-2025. predviđa da je „malo verovatno da će Ruska Federacija preživeti u sadašnjem obliku“. Rusija će, kaže Stratfor, ponoviti iskustvo raspada SSSR time što će od Rusije težiti da se otcepe kako Severni Kavkaz i Karelija, tako i Istočni Sibir. To će „dovesti do formalne i neformalne fragmentacije Rusije“ (ovde).
U tom smislu, danas se, očigledno, sistematski radi na stvaranju „Sibiraca“ kao nacije, mešavine etničkih manjina i sibirskih Rusa koji „ne žele da ih Moskva više ekploatiše“ (videti ovde). Sličnosti sa projektom stvaranja Vojvođana kao nacije slučajne su (ovde). Kao i sličnosti sa tvrdnjom da je i Kosmet „srpska kolonija“ (atlantisti: ovde, str. 16; ovde, str. 145; ili ovde, str. 44 i 176; domaći kompradori ovde i ovde), te da Srbija treba da se oslobodi Kosova, kako bi konačno mogla „da uđe u Evropu“.
Ali, Rusija je ne samo nuklearna sila koja svojim bojevim glavama štiti sopstveni teritorijalni integritet. Što je značajnije, na njenom čelu se nalazi i istinski patriotska elita koja ne bi „prodala sopstvenu zemlju za keš“.
A sada, dragi čitaoci, napravite misaoni ogled i zapitajte se kakva se elita nalazi na čelu naše zemlje. I da li bi za keš prodala sopstvenu zemlju? A sopstvenu majku?
