PIŠE: Slobodan Antonić
Šta za Republiku Srpsku može da znači ukoliko dođe do potpisivanja tzv. pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine? A pogotovo šta ako bi, na osnovu tog sporazuma, „Kosovo“ dobilo mesto u UN?
Već od završetka rata za Kosmet i od njegove okupacije (1999), a pogotovo od proglašenja secesije „Repuljik e Kosove“ (2008), rešavanje kosmetskog pitanja često se povezuje s promenom statusa Republike Srpske.
Đinđić je u januaru 2003. planirao da od Severnog Kosova napravi Republiku Srpsku, pa da se Sever Kim-a „u nekoj fazi priključi Srbiji“ (ovde). To je takođe podrazumevalo da Srbija, u zamenu za priznanje ostatka „Kosova“, dobije Republiku Srpsku (ovde).
Trampov savetnik za spoljne poslove, Valid Fares (Walid Phares), zalagao se još 2007. godine da, ako se omogući „Kosovu“ da proglasi nezavisnost, onda isto pravo treba dati i Republici Srpskoj (eng. tekst ovde, srp. tekst ovde).
Bivši analitičar Nacionalne bezbednosne agencije, Džon Šindler (John Schindler), u „Njujork obzerveru” (New York Observer) – listu čiji je vlasnik Džared Kušner (Jared Kushner), zet i viši Trampov savetnik – objavio je 2017. godine tekst u kome je BiH nazvao „oronulom pseudo-državom“, koja „niti je funkcionalan oblik vladavine, niti će ikada biti“ (eng. tekst ovde).
Šindler poručuje: „Neka se Republika Srpska pridruži Srbiji – budući da niko ne može razumno objasniti zašto se komunističke granice Srbije mogu menjati, ali granice BiH ne mogu“. Zapadnoj Hercegovini, smatra Šindler, trebalo bi dopustiti da se pridruži Hrvatskoj, a od onoga što ostane od BiH muhamedanci mogu sebi da naprave državu.
„Neka se Kosovo pripoji Albaniji, a Srbiji neka pripadne region severne Mitrovice, u zamenu za `Preševsku dolinu`“, predlaže takođe Šindler (srp. tekst ovde).
Dodik je u poznatom intervjuu Dojče veleu, novembra 2017, prognozirao da će za deset godina Republika Srpska i severni deo Kosova biti u sastavu Srbije. „Na molbu da pokaže na mapi šta će biti s granicama, Dodik je povukao granicu između FBiH i RS, a ovu drugu je pripojio Srbiji. Takođe je povukao granicu prema Severu Kosova, pripojivši ga Srbiji“. Prokomentarisao je: „Šta fali, baš je ovo lepo. Ovde bi bila ova, kako se zove – Bosna“ (ovde).
Dodik je u januaru 2018. objavio i da će „zamoliti Vučića da ne odvaja pitanje Republike Srpske od pitanja Kosova“ (ovde). Isto je ponovio i u martu 2018. (ovde). Na to je reagovao bivši predsednik SDS-a, Mladen Bosić koji je rekao da je to „na neki način otpakivanje Dejtonskog sporazuma, a to može da ide samo na štetu Srba i Republike Srpske. Povezivanje Republike Srpske sa Kosovom nije u interesu ni Srbije, ni Srba, niti Republike Srpske“ (ovde)
Međutim, Mladen Ivanić, ključni protivkandidat Dodiku na izborima 2018. godine, složio s njim, rekavši da „ako Republika Srpska treba da bude dio BiH, onda i Kosovo treba da bude dio Srbije“ (ovde). Ivanić je, i kad je bio premijer Republike Srpske (2001-2003), kako tvrdi Bazdulj (ovde), insistirao na paralelizmu Kosovo-Srpska.
Dodik je u martu 2018. takođe izjavio da „ukoliko međunarodna zajednica nastavi da traži da Kosovo dobije vojsku, onda treba realizovati ideju o vraćanju Vojske Republike Srpske“ (ovde). Isto je tih dana rekao i da „ako Kosovo bude primljeno u UN, Republika Srpska će preduzeti korake u tom pravcu“ (ovde).
Da su „Kosovo“ i Srpska sijamski blizanci smatra i Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar diplomatije. On se poziva na princip nepromenjivosti granica prema završnom aktu Helsinkija i na odluku Badinterove arbitražne komisije o poštovanju avnojevskih granica. „KiM i Republika Srpska su neka vrsta sijamskih blizanaca“, kaže on. „Zbog toga se (samostalnost) Srpske najbolje brani preko (presedana) Kosova, i obrnuto, ko insistira na celovitosti BiH mora da prizna teritorijalni integritet Srbije“ (ovde).
Naravno, mnogo je i suprotnih mišljenja. Tako je američka ambasada u BiH 14. novembra 2017. poručila da „ne postoje paralele između Republike Srpske i Kosova“, i da su „SAD u potpunosti posvećene suverenitetu i teritorijalnom integritetu BiH“ (ovde).
Suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, dakako, nije nešto čemu bi se SAD „u potpunosti posvećivale“. Zato su ne samo priznale secesiju „Kosova“ 2008. (ovde), već su, ujedno, bile i njen glavni pokrovitelj (ovde).
No, i među Srbima ima protivnika paralele Kosovo-Srpska. Tako se još 2010. oglasio Aleksandar Savanović, tada asistent, a danas vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci, upozorenjem da „Srbija i ovaj put kao svoj primarni nacionalni interes vidi odbranu Kosova“, a da je Republika Srpska za nju tek „kapital za trgovinu“ (ovde).
„Bojimo se da ćemo ponovo biti svjedoci destruktivnosti kosovskog mita po interese srpskog naroda u cjelini“, upozorava Savanović. „Jer, ako se stvar pogleda vanmitološki, Srbija na Kosovu, izuzev velikih bajki i metanaracija iz prošlosti, ima dva miliona neprijateljski nastrojenih Albanaca. Nasuprot tome, Srbija u Republici Srpskoj ima sve: resurse, stanovništvo, politički konstituisan entitet, teritoriju s granicom kao međunarodno verifikovanom činjenicom, te vrlo lagodan modalitet infiltriranja kroz mehanizam specijalnih i paralelnih veza“ (isto).
Savanović s gorčinom odbacuje „odluku Srbije da Republiku Srpsku, kao svoj jedini uspjeh u opštem neuspjehu devedesetih godina, napusti zarad virtualnog Kosova“, upozoravajući da će „za moćne države biti lakše prihvatiti disoluciju BiH, ukoliko se ona pokaže kao beznadežna konstitucionalna greška, nego što bi pristale na revidiranje kosovske secesije“ (isto).
Takođe, i Miloš Šolaja, profesor međunarodnih odnosa i spoljne politike na FPN u Banja Luci, nedavno je ukazao da je „Republika Srpska više država od `Kosova`“, budući da su granice Srpske utvrđene međunarodnim sporazumom kog niko ne osporava, dok naprotiv granicu „Kosova“ prema Srbiji, kao državnu granicu, priznaje tek deo međunarodne zajednice (ovde).
Međutim, nema nikakve sumnje da i ako pristanemo na to da nema paralelizma između Kosova i Srpske, čim bude sklopljen sporazum Beograd-Priština pitanje statusa Srpske biće stavljeno na dnevni red.
Ima više znakova da se taj sporazum približava. Najpre nam se nagoveštavalo da se u pregovorima oko statusa Kosova otvara pitanje razmene teritorija – stolica u Ujedinjenim nacijama za sever Kosova. Onda se iskazivala mogućnost da se menja tzv. Preševska dolina za Severno Kosovo. Na kraju je očekivana „prava autonomija“ za Sever – Zajednica srpskih opština – koja bi imala ne samo nadzorna (kao po Briselu 1), već i izvršna ovlašćenja.
Ali, ništa od toga nije moglo da se dobije. Sada nam pak kažu da Srbija na Kosovu nema ništa, da bilo šta da dobijemo to će biti dobro – pa makar i jedan metar.
Očigledno, ide se k tome da Beograd dadne Prištini stolicu u UN, a da se ne dobije ništa ozbiljno za uzvrat. No, ukoliko zaista dođe do toga, šta onda s Republikom Srpskom?
Najpre, vrlo je važno sačuvati stabilnost i položaj Republike Srpske koja svoje utemeljenje ima u Dejtonskom sporazumu. To je međunarodni sporazum čiji je sastavni deo Ustav BiH – time je Republika Srpska faktički u statusu međunarodne tvorevine.
S druge pak strane, iako u BiH postoje tri konstitutivna naroda, samo su dva entiteta. Stoga je Republika Srpska ravnopravna entitetu u kome se nalaze druga dva konstitutivna naroda. To je, moramo priznati, dobra pozicija koja se mora sačuvati – osim ukoliko nemate vrlo jasnu alternativu.
Kao na nekom brodu čiji ste vlasnik idealne polovine: nećete valjda taj brod rasturati, s idejom da od svoje polovine napravite novi brod, ukoliko time rizikujete da potonete?
Dakle, čak i ako Beograd uradi ono najgore i omogući Kosovu stolicu u UN, Banjaluka mora da, u prvom koraku, održi status simetrične konfederacije. Ne samo zato što se dvoentitetske države lakše raspadaju nego li one s tri ili četiri entiteta, već i zato što što je psihološki važno zaustaviti negativne trendove u srpskom nacionalnom korpusu.
Drugi pak potez morao bi biti demografsko jačanje Republike Srpske. Ne samo u smislu otpora snaženju muhamedanskog faktora u BiH – pošto danas u Sarajevu imamo više Turaka i Arapa nego Srba.
Po popisu iz 1991. u BiH je bilo 1.400 hiljada Srba, a sada ih u Republici Srpskoj ima 800 hiljada. To topljenje Srba u Bih mora biti zaustavljeno – inače, uzaludna su sva ostala pregnuća.
Treća stvar je: nikako u NATO. Ako se očekuje daljna podrška Moskve, onda je to crvena linija preko koje Moskva ne može da pređe.
Dakle, Republika Srpska mora da svim silama nastavi da pruža jasan otpor nastojanjima da Bosna i Hercegovina uđe u NATO. I, ako u tome uspe, neće biti sama, čak i ako Beograd poklekne.
I konačno, treba se setiti izjave predsednika Dodika koji je, komentarišući mogućnost ujedinjenja Srba u jednu državu, rekao: „To je zadatak srpske političke elite za sledeći vek – raditi na integraciji srpskog naroda“ (ovde).
Da, to i jeste cilj za čitavo stoleće. Moramo pametno i mudro da radimo. Da ne bismo tu istorijsku šansu, koju imamo, nekako olako, nesmotreno i budalasto prokockali.
(sveosrpskoj.com)
