PIŠE: Slobodan Antonić
Opet nas je u nedelju Predsednik uveravao da nam nikad nije bilo dobro kao pod njim:
„Danas kad je sve bolje, danas kada imamo autoputeva više nego ikad, kad su plate veće nego ikad, a sad će i penzije svima biti veće nego ikad – i to ne malo veće, nego za osam, devet, deset posto veće nego ikad (i onima sa najvišim penzijama) – e onda sad: pusti, ima nešto drugo, sada ćemo oko Kosova“ (ovde, 17:06-17:27).
Verovatno će i ovu izjavu pažljivi kritičari pretresti i otkriti da je u njoj odnos laži i istine uobičajenih 9:1 (ovde). Za mene kao sociologa ovaj raskorak između režimske lakirovke i socijalne stvarnosti prilično je frapantan.
„Pet godina Vučićeve vladavine (2012-2017), obeležene su katastrofalno niskim privrednim rastom (BDP). Ako se u obzir uzme samo tzv. zapadni Balkan: `Kosovo` 3,2%, Makedonija 3,0%, Crna Gora 2,7%, BiH 2,3%, Albanija 1,5%, Srbija 1,3%“ (ovde).
„Srpski tekstilni radnici rade `u predvorju Bangladeša`; sto hiljada ljudi za male pare šije odeću za velike evropske kompanije koje dobijaju subvencije, a država žmuri na kršenje zakona“ (ovde).
„Iako je vlada Srbije dala `Gorenju` subvenciju od 6.000‒10.000 evra po radniku, srpski radnik u `Gorenju` prima 200 evra, a slovenački 1.600 evra za isti posao“ (ovde).
„Bračni par penzionera preminuo od gladi“ (ovde i ovde). „Pilot se ubio zbog bede: hleb iz kasarne nosio da prehrani decu“ (ovde). „Horor u Ivanjici: muškarac se obesio zbog bede“ (ovde). „Na Zvezdari sin pucao u oca, a onda izvršio samoubistvo: `Oprostite mi, nismo više mogli da živimo u bedi`“ (ovde). „Užas u Surčinu: tročlana porodica umrla od gladi“ (ovde). „Dečak se obesio jer nije imao ni za kartu do škole“ (ovde)…
„Zakonodavstvo o radu“, piše o Srbiji u ovom izveštaju, „prvenstveno diktiraju interesi (stranih) poslodavca. Vlada Srbije prihvatila je 80 odsto preporuka dobijenih od Saveta stranih investitora – počev od `veće fleksibilnosti` u korišćenju ugovora na određeno vreme i prekovremenog rada, pa do `omekšavanja` pravila za zaposlene trudnice“ (isto, str. 42).
U izveštaju se posebno ističe uticaj tzv. Američke privredne komore (American Chamber of Commerce – AmCham) u regionu. Ova lobi grupa kapitalista, koji posluju pod patronatom SAD, kontroliše čak 40% BDP u Crnoj Gori (str. 42), a uložili su, samo u 2017. godini, čitavih 82 miliona dolara da bi lobirali po Istočnoj Evropi (isto). Američka privredna komora bila je i ključni akter po čijim nalozima je srpska vlada donela sada aktuelni, a zloglasni, Zakon o radu.
Isti izveštaj, na kraju, ukazuje i na dominaciju plutokratske Trojke – Evropske komisije, Evropske centralne banke i MMF – u regionu, pa i u celoj Istočnoj i Južnoj Evropi. Zbog zahteva Trojke, naime, milion radnika u Rumuniji izgubilo je pravo na sindikalno organizovanje, a 1,6 miliona radnika u Portugaliji ostalo je bez prava na kolektivni ugovor (isto, str. 43).
A sada, poštovani čitaoci, razmislite – koliko se pritužbi srpske Poverenice za zabranu diskriminacije sećate kada je reč o LGBT pravima? A koliko kada je reč o pravima radnika?
Recimo, Ministarstvo rada do danas nije izvršilo registraciju kolektivnih ugovora čak iz 2015. godine, a koji su sklopljeni u hemijskoj industriji, industriji nemetala, građevinarstvu, poljoprivredi, prehrambenoj i duvanskoj industriji, kao i u vodoprivredi (ovde, str. 7).
Nedavno je objavljena analiza o tome kako su Nemci preuzeli srpsko tržište udžbenika. „Klet“ je, kako je pokazano, direktno preko našeg Predsednika obezbedio da iz novog Zakona o udžbenicima (april 2018), budu izbačene sve odredbe koje ugrožavaju praktično monopolski položaj ovog nemačkog izdavača – poput zabrane da izdavači daju poklone nastavnicima i direktorima škola (ovde).
Klet je, inače, poznat po tome što je nastavnike i direktore korumpirao poklanjanjem tablet računara (ovde).
„Zakon neće ući u Skupštinu sve dok se ne dogovoriš sa Kletom!” – poručio je šef Vučićevog kabineta tadašnjem ministru prosvete – posvedočio je sam Srđan Verbić. On se pismeno požalio Agenciji za borbu protiv korupcije da je tokom izrade predloga Zakona bio „izložen pritiscima, pretnjama i pokušajima zastrašivanja od strane određenih izdavačkih kuća“. Bez rezultata (ovde).
U međuvremenu se i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Nemac D. Mekalister, usudio da piše predsednici našeg skupštinskog Odbora za obrazovanje i da je opomene da Klet ima primedbe na predlog Zakona. Naravno da su na kraju sve nemačke primedbe usvojene (isto).
Kao spin odgovor na citiranu analizu, notorno germanoidni Blic objavio je seriju članaka sa naslovima poput „Srpsko tržište udžbenika osvojili hrvatski biznismeni, a ovo će biti odgovor države na monopol“ (ovde) i „Tuđmanov prijatelj drži polovinu srpskog tržišta udžbenika, a optužuju ga za mito, ucene i prljavu igru“ (ovde).
Spin se sastojao u tome da se krivica za tzv. neprijateljsko preuzimanje (hostile takeover) srpskog tržišta udžbenika prebaci sa Nemaca na Hrvate. Hrvati su, naime, optuženi za sve ono što Nemci čine – za potkupljivanje direktora i nastavnika i za pritisak na Ministarstvo prosvete.
Niko nije primetio da je u procep između Nemaca i Hrvata propao državni Zavod za udžbenike koji nije mogao da nudi „poklone“ – zato je sveden na 3% tržišta (ovde).
U Crnoj Gori, njihov Zavod za udžbenike i dalje je jedina ovlašćena izdavačka kuća koja štampa knjige za osnovce. Vlada te zemlje ima jasnu identitetsku politiku – udžbenike iz maternjeg jezika i istorije ne može da proizvodi ni Beograd, ni Berlin.
U Srbiji to je, međutim, Alejbegova slama. A tu „slamu“ punim kolima sada raznose Nemci i Hrvati. Slično je i u trgovini.
Svi znamo da kada pazarimo kod Idee, Merkatora ili Rode zapravo kupujemo kod Hrvata. Sada je u Srbiju došao i nemački Lidl, koji ovde planira otvaranje mreže od stotinak prodavnica (ovde).
Lidl je tek jedan od lanaca trgovina koji u zemlju domaćina uvozi sopstvene proizvode i plasira ih po rafovima prodavnica. Lidl poseduje fabrike za većinu proizvoda koje će kupcima u Srbiji nuditi po ceni obilato dotiranim iz EU fondova. Srpski kupac će, zapravo, u Lidlu moći da pronađe jedino tzv. dnevnu robu iz Srbije – pekarske i druge proizvode, koji ne mogu da stoje više od par dana (isto).
Celokupna srpska prehrambena industrija tako će se suočiti sa nadmoćnom konkurencijom – nemačkog Tenisa i Lidla sa jedne strane, i hrvatske Idee, Merkatora ili Rode, s druge.
Da li mislite da to naše vlasti pogađa? One su upravo ovih dana produžile za šest godina mandat jednoj od notornih kolonijalnih službenica – Jorgovanki Tabaković.
O Jorgovanki sam već pisao (ovde i ovde), pa sada samo hoću da podsetim da je reč o osobi koja je plagirala doktorat (ovde) i koja se, pre postavljenja za guvernerku NBS, bavila izradom horoskopa (ovde). Kad je prvi put postala guvernerka, Telekom Srbija preuzeo je na sebe 78.000 evra njenog duga za otplatu četvorosobnog stana u Novom Sadu (ovde), a odmah je dobila i platu od 679.000 dinara. Osim što i sama svakodnevno službenim autom putuje na relaciji Beograd‒Novi Sad, Jorgovankinu ćerku je iz Novog Sada, „na stručno usavršavanje“ u Beograd, dovozio službeni vozač RFZO, koji ju čekao dok se ne završe predavanja i potom vraćao u Novi Sad (ovde).
Zauzvrat? Jorgovanka je šest godina držala kolonijalni kurs dinara, koji je omogućavao Nemcima, Hrvatima i ostalima iznošenje profita iz Srbije po najpovoljnijem tečaju; branila je kredite indeksovane u švajcarskim francima iako je sud rekao da su ti ugovori ništavni; nije kaznila nijednu (stranu) banku zbog zloupotrebe dominantnog položaja, a prva je u istoriji dopustila tzv. prenos portfolija bez saglasnosti korisnika kredita (kada je SoŽe banka preuzela KBC banku, kao i Alfa Banka AIK banku), što je potpuno protivno Zakonu o obligacionim odnosima (ovde i ovde).
Ali, upravo to je bila njena ključna vrlina – bezrezervno služiti kolonizatoru na račun domorodaca.
A to što se Srbija, u međuvremenu, pretvorila u puku „teritoriju“ čije plodove razvlače Nemci i Hrvati – koga to briga?
Važno je da je naš Predsednik juče u telefonskom razgovoru molio Angelu Merkel da svojim autoritetom ubrza izgradnju autoputa Niš-Priština i podrži Regionalnu ekonomsku zonu, tzv. Zapadni Balkan.
I onda još neko pita – a po čemu smo to mi kolonija?
