PIŠE: Slobodan Antonić
S velikoalbanskim pretenzijama na Sandžak (vidi ovde i ovde) naša javnost uglavnom je upoznata. Iznenadila nas je, međutim, izjava Redžepa Hotija, iz koje se vidi da „Kosovo“ ima apetit ne samo prema jugu Srbije, već i prema Sandžaku (ovde).
No, to i nije neka novost. Albanska televizija Top čenel (Top Channel) prikazala je 29. novembra 2016. reportažu u kojoj je nekoliko Pešteraca govorilo „svojim starim jezikom“ – albanskim.
Neki deda čak je pokazao da ispod kreveta i dalje čuva zastavu s crnim dvoglavim orlom (ovde).
I zaista, na snimku Novog Pazara iz 1904. godine vidi se mnoštvo muškaraca obučenih u tipičnu albansku nošnju, sa sve kečetom (qeleshe; ovde).
Muhamed Jusufspahić, u vreme dok je još bio „muftija srbijanski“ (danas je ambasador Srbije u Saudijskoj Arabiji), izjavio je da su „Sandžaklije pretežno slavenizirani Albanci, koji su se bošnjaciziranjem suprotstavili hristijanizaciji“, te „da je mnogo iskrenije da budu Albanci, oni koji to (već) jesu“ (ovde).
Prema nekim DNK analizama, Bošnjaci u Bosni su bliži Srbima i Hrvatima, dok su oni iz Sandžaka čak 70 odsto Albanci, a 30 odsto potiču od srpskih brđanskih plemena (ovde).
Kako piše Aleksandar Raković (ovde), „današnji Bošnjaci (iz Sandžaka) već dva puta su bili uključeni u proces stvaranja velikoalbanske države: pristupanjem plavsko-gusinjskih prvaka Prizrenskoj ligi (1878) i stvaranjem kvinsliške Velike Albanije (1941-1944)“.
Raković takođe ukazuje da je trenutno na delu „treći velikoalbanski talas u Novom Pazaru, već petnaestak godina; jer, kod jednog dela Bošnjaka postoji dvoslojni bošnjačko-albanski identitet – kako kod onih koji imaju albansko poreklo, tako i kod onih čiji su preci bili izloženi osmanskom i austrougarskom inženjeringu albanizacije (1878–1912, 1916–1918)“.
Po Rakoviću, „albansko poreklo imaju Muamer Zukorlić, Sulejman Ugljanin i Rasim Ljajić“. Time se, recimo, objašnjava da „Zukorlić i Ugljanin od 2009. godine, stvaraju kult velikoalbanskog ideologa i saradnika nacista, Aćif efendije“ (isto).
Aćif efendija (Bljaja) bio je 1941-1944. komanadant Novog Pazara kojeg je nastojao da albanizuje: „muslimanima je naređeno da nose ćulafe (keče) umesto fesova, da promene svoja prezimena kako bi se odstranio završetak –ić, da šalju decu u škole na albanskom jeziku, da na svojim kućama istaknu albanske zastave, da imena svojih radnji napišu na albanskom jeziku itd.“ (Milutin Živković, Sandžak 1941–1943, ovde, str. 95; v. 635). Slično je bilo i u Tutinu (isto, s. 104).
U Novi Pazar je, oktobra 1941, ušlo 3200 naoružanih Albanaca s Kosova, da pojačaju snage Aćif efendije (ovde). Oni su „po Novom Pazaru i okolini ubijali, silovali i pljačkali. Zajedno s Albancima, Aćif je krenuo na Rašku i Kraljevo ostavljajući za sobom `pepeo i krv`. Zaustavljen je i poražen na ulazu u Rašku. Bio je to tek jedan od strašnih pogroma: za samo jedan dan spaljeno je na stotine srpskih kuća i ubijeno na desetine civila; neke su balisti žive spalili u njihovim kućama“ (ovde).
Danas Redžep Škrijelj, novopazarski istoričar i šef Resora za obrazovanje Bošnjačkog nacionalnog vijeća, kaže da su „Bošnjaci u Sandžaku ponosni albanskom komponentom svog porijekla”, i da „bošnjački narod s ponosom ističe dio te komponente koju posjeduje i Aćif-efendija”, taj „neprikosnoveni lider Bošnjaka“ (ovde).
Etnogenetski razlog nije jedini zašto se priključenje „Vekikom Kosovu“ ili „Velikoj Albaniji“ javlja kao rezervni plan sandžačkih iredentista (plan A, naravno, jeste „Velika Bosna“).
Ako pogledamo etničku mapu Sandžaka (ovde) videćemo da je muslimansko stanovništvo u većini samo na jugoistoku ove regije (Novi Pazar, Tutin i Sjenica), dakle, na granici prema Kosovu. Severozapadne opštine, pak, na međi s BiH, imaju jasnu srpsku većinu.
Štaviše, s one strane granice s BiH takođe su srpske opštine, te je najbliži deo s bošnjačkom većinom – Goražde (ovde).
Svojevremeno je Slavoj Žižek predlagao da se Republika Srpska pripoji Srbiji, a Sandžak ostatku Bosne (videti ovde). A tadašnji verski poglavar muslimana u BiH, Mustafa Cerić implicitno je smerao na nešto slično (videti ovde, str. 38).
Međutim, etničko ostrvo Bošnjaka u jugoistočnom Sandžaku može biti spojeno s Bošnjacima u Goraždu i u ostatku efbiha samo etničkim čišćenjem skoro 70.000 Srba koji žive između. To je nemoguće uraditi bez rata i masovnih zločina.
Zato se bošnjačkim nacionalistima čini jednostavnijim ostvaraiti vezu sandžačkih muslimana s „Kosovom“ – budući da se Tutin direktno graniči s kosovskom opštinom Istok, u kojoj 92% življa čine Albanci.
Mustafa Cerić se, prilikom posete „nezavisnom Kosovu“, 6-8. avgusta 2009, poklonio moštima Adema Jašarija, da bi na kraju stavio na glavu šiptarsko qeleshe (ovde). S druge pak strane, kosovarski Albanci osnovali su lobi-grupu Kosovo za Sandžak (Kosova per Sanxhakun; ovde).
Na njihovom sajtu (ovde) čitamo da su se „građani Sandžaka na referendumu, od 25-27 oktobra 1991, izjasnili za `potpunu političku i teritorijalnu autonomiju Sandžaka, s pravom priključenja jednoj od suverenih republika`“.
A pošto je, dakle, danas Kosovo „suverena republika“, a „Bošnjaci i Albanci imaju tradicionalno dobre historijske, prijateljske i porodične odnose vijekovima“ – za Sandžaklije važi: dobro došli u „Kosovo“!
Za Srbe i Srbiju nekako je žalosno da se dva, njima neprijateljska nacionalizma otimaju oko nesumnjivo srpske zemlje, kao oko svog Lebensraum-a. No, imajući u vidu otvorenost tzv. kosovskog pitanja, kao i, na drugoj strani, činjenicu da se „dvoentitetske države po pravilu raspadaju“ (ovde), jasno je da su gotovo sve geopolitiče opcije –otvorene.
Sarajevski unitaristi (ovde) žele da progutaju Republiku Srpsku. Velikobosanski hegemonisti, pak, sanjaju, posle aneksije Sandžaka, i drugi izlazak na Jadran (Sutorina; ovde i ovde).
Zašto se samo Srbi prave da se ništa od toga oko njih ne događa?
(sveosrpskoj.com)
