PIŠE: Slobodan Antonić
Nedavno su objavljeni nalazi jednog regionalnog istraživanja. Po njima, indeks lojalnosti sopstvenoj državi za „Kosovo“ iznosi 6,94, za Albaniju 6,25, za Hrvatsku 5,57, za Makedoniju 5,54, za Srbiju 5,17, za Crnu Goru 4,27, a za Bosnu i Hercegovinu – 0,56! (ovde)
Sećam se, 2005. godine, kada sam bio u BiH, vozač autobusa napravio je pauzu ispred nekog kafea gde se gledao fudbal. Igrali su, mislim, Bosna i Estonija. Postignut je gol i svi su zadovoljno pljeskali. „Koji je rezultat?“, pitao sam. „Jedan nula za Estoniju“, odgovorili su mi.
Nenad Kecmanović napisao je dve knjige o BiH kao „nemogućoj državi“ (2007. i 2017), a Zdravko Grebo kaže da BiH ne samo da ne postoji kao država, nego da ne postoji ni kao društvo (ovde).
Grebo misli da je to zbog rata 1992-1995, ali i pre rata BiH je bila mnogo više podeljena nego što se to zvanično priznavalo.
To se videlo u sociološkim istraživanjima. Jedno istraživanje o obrascima druženja u Derventi iz 1971. godine pokazalo je da se Muslimani u 72% slučajeva druže sa Muslimanima (sa Hrvatima 12%, a sa Srbima 6%), dok je inter-etničkih prijateljstava kod Hrvata bilo 43%, a kod Srba 44% (Mahmut Mujačić, „Međunacionalni odnosi u jednom gradu: primjer Dervente“, ovde, t. 12, br. 7-8, str. 1089).
Isto istraživanje pokazalo je da su Hrvati najviše slavili Božić, Muslimani Bajram, a Srbi – 1. maj i 29. novembar! (isto, 1090-1091).
Prema istraživanju Konzorcijuma jugoslovenskih instituta društvenih nauka iz 1989/90, u BiH su prilikom izbora supružnika veroispovest i nacionalnost bili najvažnija merila za 55% i 57% Hrvata, 41% i 51% Muslimana i 37% i 41% Srba (Vuković, ovde, str. 80).
Uostalom, i sam Alija Izetbegović, „otac nacije“, pre rata je govorio da nema osećaj za Bosnu kao državu (videti: Kecmanović, ovde, str. 10).
I nije samo rat pojačao podele u BiH, učinivši je „nemogućom državom“. Ono što se dešavalo posle rata takođe je dovelo do ukonačenja linija gotovo svih društvenih rascepa u BiH.
Recimo, kako Srbi da percipiraju Sarajevo kao svoj glavni grad kada ih je tamo, pre rata, živelo preko 150.000, a danas u Sarajevu više ima Arapa i Turaka nego Srba (ovde, str. 20; ovde)?
Pre neki dan se Ugo Vlaisavljević, profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu (i Hrvat) požalio da „na Univerzitetu prolaze knjige s rasističkim sadržajem, gdje se primjerice Srbe naziva životinjama“ (ovde).
Pa kako Srbi da vole BiH i Sarajevo?
Kad već spomenusmo Arape, još 2016. godine njih je na području Federacije bilo 44.000, dok je na tom prostoru Srba bilo tek 60.000. U to vreme, Arapi su bili (i ostali?) glavni kupci nekretnina u Sarajevu, a nekoliko investitora za njih je gradilo čitava naselja – recimo, kompleks zgrada na obližnjoj Bjelašnici, vredan dve milijarde evra (ovde).
Na Ilidži kod Sarajeva čak je bez tendera prodato atraktivno zemljište uz poznato izletište Vrelo Bosne Kuvajćanima. To je bilo protiv zakona koji ne dopušta prodaju nekretnina državljanima zemalja koje ne daju isto pravo građanima BiH. „Na sljedećem bi popisu Arapa moglo biti više nego Hrvata, pa i Srba“, žalio se jedan kolumnista pre dve godine (ovde). „Nakon toga bi oni mogli tražiti konstitutivnost i sudjelovanje u bh vlasti“.
Danas, 2018. godine, piše se o novom talasu arapskih „izbeglica“ – zapravo useljenika u BiH. „Ako migranti budu pristizali ovim tempom, a svakako da hoće“, kaže Srđa Trifković (ovde), „do kraja godine u BiH biće ih preko dvadeset hiljada“.
Komentarišući izjavu Semihe Borovac, BiH ministarke za ljudska prava, da je to obaveza „po Akcionom planu EU, da se pruži humanitarna pomoć migrantima“, Trifković se pita da li bi ova BiH ministarka „sa istim žarom zastupala obavezu BiH da smesti i pravoslavne izbeglice iz, recimo, istočne Ukrajine“? (isto).
Naravno da ne bi. „Ne želimo promjene strukture stanovništva“, tim povodom oglasio se Milorad Dodik (ovde). „U Republici Srpskoj neće biti nijednog (migrantskog) naselja, bez obzira šta o tome ko mislio i govorio“, dodao je drugom prilikom (ovde).
U Federaciji, međutim, ni hrvatski kantoni ne žele arapske izbeglice-useljenike. Nedavno je specijalna policija Hercegovačko-neretvanskog kantona zaprečila prolaz pet autobusa sa 270 migranata koji su se, u organizaciji nadležnih institucija BiH, uputili ka azilantskom centru Salakovac kod Mostara. Sarajevski kanton poslao je svoju policiju da „pomogne“ sprvođenje muslimanskih izbeglica i situacija je postala dramatična. Na kraju su Hrvati popustili i migranti su smešteni u Salakovac (ovde).
Posle toga hrvatski član BiH Predsedništva Dragan Čović upriličio je sastanak s premijerima i ministrima policije hrvatskih kantona u Federaciji BiH. Zaključeno je da se „migranti više neće moći prebacivati i smještati bez suglasnosti kantonalnih vlasti“ (ovde).
Sa druge strane, ni Bošnjaci ne žele da njihov deo Federacije postane „migrantska deponija” i “bošnjački geto” (ovde), zahtevajući da se muslimanske izbeglice lepo rasporede po celoj teritoriji BiH.
Međutim, ako su tačne procene da se između 50.000 i 120.000 izbeglica uputilo prema BiH (ovde), kao i da su ogromna većina njih mladi muškarci (ovde), onda se čine sasvim realističkim upozorenja da oni mogu biti dobra logistička osnova za terorističke akcije u ime stvaranja „Balkanskog kalifata“ (ovde).
Zbog toga je jasno zašto je BiH „problem-država“. U njoj postoje tri različite vizije budućnosti – od institucionalnog razvoja (unitarizacija ili stvaranje trećeg entiteta ili razdruživanje) do kulturnog miljea („bosanski“ jezik i islamizacija cele BiH ili jačanje pluralizma nacionalnih kultura).
Sa tako suprotnim idejama o budućnosti BiH ova država teško da ima perspektivu. Bez elementarne „prvobitne privrženosti“ (primordial loyalty) većeg dela njenog stanovništva, BiH će se održavati samo pretnjom sile ili primenom sile.
Zar je to evropska država 21. veka?
(sveosrpskoj.com)
