PIŠE: Slobodan Antonić
U Srbiji se od ove školske godine održava nastava i na „bosanskom jeziku“.
No ovakvom nazivu jezika odlučno se protive srpski lingvisti. Odbor za standardizaciju jezika SANU protestovao je rečima:
„Prema tvorbenim pravilima, od `srpski narod` izvodi se `srpski jezik`, od `hrvatski narod` `hrvatski jezik`, a od `bošnjački narod` moguće je jedino izvesti `bošnjački jezik`, a nikako nije moguće izvesti naziv `bosanski jezik`. To je zato što bi on odgovarao terminu bosanskog naroda, a takav narod ne postoji“ (ovde).
Republika Srpska se drži ove elementarne lingvističke logike, ali i svog ustava koji prepoznaje „jezike srpskog, bošnjačkog i hrvatskog naroda“, ali ne i nekakav „bosanski“ jezik (ovde). Naravno, Srbe u BiH je strah da se iza imena „bosanski jezik“ krije jezički unitarizam i, u sledećem koraku, nametanje ovog naziva kao jedinog ispravnog u BiH.
Međutim, vlasti u Srbiji svoje insistiranje na „bosanskom jeziku“ pravdaju odlukom Skupštine Srbije i Crne Gore iz 2005. godine kojom je ratifikovana Evropska povelja o manjinskim i regionalnim jezicima. U okviru ratifikacionog instrumenta, naime, ondašnja Vlada SCG pristala je da status manjinskog jezika dobije i „bosanski jezik“, mada je kao ugovorna strana imala mogućnost da, saglasno čl. 22. Povelje, sama odredi obim njene buduće primene (ovde).
I tako se u Srbiji, od školske 2017/2018. godine uči „bosanski jezik“, pa smo dobili i školske udžbenike na tom „jeziku“.
Uzeo sam da pogledam udžbenik Bosanski jezik sa elementima nacionalne kulture 7, Jasmine Hrnjice i Seada Šemsovića, koji je u Beogradu objavio Zavod za udžbenike (2018).
Čitajući ga, moram priznati da sam zbilja uživao, kako u prelepoj narodnoj poeziji, tako i u umetničkoj prozi i poeziji mnogih „bošnjačkih pisaca“ (u koje je svrstan i Meša Selimović).
Nisam znao za većinu tih pesama i priča, a nisu smetali ni meni sasvim nepoznati turcizmi, jer je uz svako štivo dat i kratak rečnik.
U tim štivima, koja su većinom dobra književnost, vidi se sva lepota i bogatstvo jednog, pomalo arhaičnog srpskog jezika. Iz njih veje miris jednog arhaičnog gospodstva, ali i jedne duševnosti, sete i topline običnih ljudi i njihovih pogleda na život i svet.
Ipak, nisam razumeo zašto su u ovaj udžbenik za 7. razred uvrštene i dve pesme koje odudaraju od ostalog štiva. Prva je „rodoljubiva lirska pjesma“ izvesne Elife Kriještorac (str. 45), koja u celini glasi:
RODNI SANDŽAK
Da mi daju sve doline
od Sinaja do Urala
i azurne sve obale –
rodni Sandžak ne bih dala.
Da mi daju carska blaga,
sve kraljevske bijele dvore,
kap Merdžane ne bih dala
od sandžačke jedne zore.
Da mi nude krunu zlatnu,
carsku svitu i robinje,
grumen zemlje ne bih dala
od ponosne djedovine.
Da mi uzmu oba oka,
vrelo srce iz njedara,
osim vjere Allahove,
sve za Sandžak ja bih dala.
Pesma jeste „rodoljubiva“, ali i poprilično diletantska, i ako nije bilo neke lepše pesme o Sandžaku, onda nije trebalo staviti ni ovu. To je slaba poezija, početnička, sa banalnim slikama, površna i plačljiva, i jedini razlog što se takva „pjesma“ našla u ovoj čitanci jeste njena „rodoljubiva“ prigodnost i politička podobnost autorke.
Elifa Kriještorac je, naime, prvenstveno aktivistkinja, kako u poeziji, tako i u politici. U čitanci se kaže da je „završila Višu tehničku tekstilnu školu u Leskovcu“ i da „osamdesetih emigrira u Njemačku, gdje i sada živi“ (47). Na netu se pak može naći podatak da radi kao pomoćna negovateljica u nekoj nemačkoj bolnici i da je za vreme rata u BiH došla kako bi se borila kao „ženski dobrovoljac u jedinici `Zulfikar`, pod komandom legendarnog Zulfikara Ališpaga“ (ovde). Tu je i njena slika u uniformi, sa kalašnjikovim, ispred muslimanske ratne zastave (isto).
Posle rata, Kriještorčeva je nastavila svoj aktivzam, opominjući muslimane u BiH da su „ključ od svoje kuće dali komšiji, da im on određuje kada će ući ili izaći“, te da „Dodik pravi od Bosne Palestinu“ (ovde). Kada je pak reč o Sandžaku, ona tvrdi da se „dušmani, koji još uvijek iz SANU smišljaju nove pohode i sipaju otrov nacionalizma“ i dalje „bave hajdučkom literaturom“, pišući „lažne hajdučke biblije“ kao što su one koje su, tokom rata u BiH, „nosili sa sobom dok su klali po Bosni“.
„Kada samo pomislim na Vasilija Krestića“, kaže ova pesnikinja, „sandžačka autonomija mi dođe kao historijska obaveza kojom će se sandžački narod koliko toliko zaštiti od tih nekažnjenih promotera zla. (…) Mi Bošnjaci Sandžaka moramo živjeti pored takvih, kao i uvijek obespravljeni, ugroženi i uvijek spakovanih plastičnih vrećica“ (ovde).
Naravno, ovakve nebuloze bile bi irelevantne da je Kriještorčeva napisla dobru pesmu koja se, zbog svojih kvaliteta, mora naći u čitanci. Ali, izgleda da se njena diletantska poezija zapravo obrela u udžbeniku „bosanskog jezika“ baš zato što ona ide naokolo i priča političke koještarije.
Druga za mene zbunjujuća pesma u ovoj čitanci jeste ona Nedžada Ibrišimovića (str. 48), a glasi:
IME
Kako je moje ime lijepo: Nedžad!
Prvo ima dž, pa ima N pa ima dad
Mogu da se dozovem: O,
Nedžade!
Kao da sam Džon Vejn
Ovdje ja, ovdje moje ime
A kad se zamislim, znam i šta
Znači: Spas.
Hvala Allahu da sam rođen u
Bosni,
I da govorim bosanski,
i da se ne zovem Prstko
Ni Kosko
Ni Očko
Ni Rukač
Ni Spasoje
Nedžad
Kad me ko zovne: Nedžade!
Daruje me
Načinim se gluhim da me dva
Puta
Zovne
Ova pesma napisana je 1994. godine, dakle u vreme kada se pisac „u toku agresije na BiH, direktno uključio u odbranu zemlje“ (ovde). To je bilo doba, kako kaže Ibrišimović, kada su muslimani u BiH „ponovo dobili priliku da budu to što jesu, Bošnjaci, a ne muslimani sa velikim M, ali su dobili granatu u glavu od svojih susjeda“. „To što sam Bošnjak“, kaže Ibrišimović, „to je dar mojih predaka i moga naroda, to što sam Bosanac to je dar moje zemlje, a što sam musliman to je dar Allaha Uzvišenoga“ (ovde).
Ma sve je to u redu, ali pitam se zašto zbog Ibrišimovićevog ponosa deca u Sandžaku treba da uče kako ima nečeg lošeg ako se neko zove – Spasoje? Pa tako se zove, recimo, sin glumca Milana Gutovića (ovde), komanadant SAJ i „prvi srpski policajac koji je završio američku FBI akademiju“ (ovde), arhitekta Hrama Hrista spasa u Prištini i Palate “Zora” u Beogradu (ovde), komandant avijacije koja je Srbiju branila od NATO agresije (ovde) i ko sve još ne.
Zamislimo, s druge strane, da neki srpski pesnik napiše pesmu u kojoj se zahvaljuje Sv. Trojici što se zove Zoran, a ne Bakir? I da takva poezija uđe u čitanke? Da li bi to Bošnjacima zvučalo uvredljivo? Odakle onda pomisao da je Ibašimovićeva poezija zgodna za čitanku? Samo zato što je na „bosanskom jeziku“?
Nenad Kecmanović je dobro primetio (ovde) da se Bošnjaci i Srbi sve više udaljuju jedni od drugih, ne samo politički, već i kulturno, pa i po svakodnevnom načinu života – po praznicima, načinu odevanja, ishrani, piću, ličnim imenima, izboru bračnih partnera, načinu pozdravljanja…
Taj proces je možda nezaustavljiv, a sa bošnjačke strane i nameran. Ali, ne možete onda očekivati da ćete, dok podstičete takav proces, Srbe uspeti ubediti da treba da prihvate unitarnu BiH.
Takođe, ako izgrađujete bosanski identitet u Sandžaku, sa „bosanskim“ jezikom i „bosanskom“ kulturom, a za to čak imate podršku i zvaničnog Beograda, da li to onda znači da je taj identitet slobodno graditi na komično-palanačkom egocentrizmu i nipodaštavanju komšija koji se ne zovu Nedžad?
Neke granice ipak nije dobro prelaziti. Uključiv i žalopojke pesnikinje iz čitanke kako muslimani u Sandžaku moraju da žive s „uvijek spakovanim plastičnim vrećicama“.
(sveosrpskoj.com)
