PIŠE: Zoran Panović
Dragi Mustafa, pretpostavljam da si pratio generalnu probu rata u Kosovskoj Mitrovici. Postoji li kod Albanaca metafora ‘babini jarci’? Ona kod Srba označava naglu vejavicu u martu, po kojoj je skoro nemoguće hodati ali koja očas posla prođe i dođe sunce kao da ničega nije bilo. Već sam ti pričao o konspirološkoj svesti u srpskoj politici i javnom mnjenju. Dakle, nemali deo naroda i opozicije ovde smatra da su dramatični događaji u Kosovskoj Mitrovici u stvari bili ‘babini jarci’. Neka vrsta nameštaljke zarad nekog ishoda. Ali, čak i oni koji tako misle svesni su kako se na prostorima bivše Jugoslavije stvari izmaknu kontroli čak i kad su ‘kontrolisane’.
Sem malog broja zluradih, u Srbiji postoji konsenzus oko utiska da je sprovođenjem Marka Đurića kroz Prištinu ponižena država Srbija. Razlikuju se samo uzroci poniženosti. Zvanični Beograd optužuje Prištinu da nasiljem odgovara na ‘gandijevsku politiku’, da se kocka ratom, da izneverava i sabotira ‘Briselski sporazum’, dok srpska opozicija, ne bez licemerja, koristi priliku da proglasi fijasko Vučićeve kosovske politike. Napisao si mi kako si inspirisan i ovom našom prepiskom dao ime svojoj TV emisiji na srpskom – ‘Provokacija’. Vidiš kako ti događaji daju za pravo. I kad imaš nameru da provociraš stereotipe mržnje i nerazumevanja, stižu provokacije koje potvrđuju nepomirljivost narativa i delatnih politika.
Ima li u albanskom jeziku uzrečica ‘kad gora ozeleni’, koja se obično u srpskom jeziku koristi u smislu nagoveštaja da će biti nekog belaja (ovo je, Mustafa, turcizam odomaćen i u srpskom jeziku), jer se zbog boljih ratnih uslova čeka proleće. Ne zaboravi da je rat u Bosni počeo baš kad je gora ozelenela – aprila 1992.
Generalna proba rata u Kosovskoj Mitrovici aktuelizovala je termin ‘blitzkrieg’ – munjeviti rat. Albanski blickrig je mogućnost koliko brzo mogu da preuzmu sever Kosova, dok se u srpskim tabloidima bliskim vlasti tvrdi da stratezi NATO znaju da Vojska Srbije za 48 sati može da zauzme sever Kosova i većinske srpske sredine u Pokrajini. Čak su u jednom popularnom TV rijalitiju učesnici tih dana bili obukli maskirne uniforme Vojske Srbije. Naravno da je Vladimir Vladimirovič Putin jedina garancija srpskog blickriga, ako bude potreban. Bar tako turbopatriotski analitičari objašnjavaju javnosti mogući epilog krize ako se Priština i njeni zapadni mentori ne prizovu pameti. Iako u Srbiji postoje uticajna krila desnice i Crkve koja nisu pod Vučićevom kontrolom, a koja smatraju da nema kompromisa sa teritorijom Kosova (‘sveta zemlja’), patriotski i provučićevski mejnstrim uprkos visokoparnosti zakletvi zna da se ‘Vučićeva mudrost’ svodi na kompromis koji bi značio samo koliko toliko častan izlaz Srbije iz kosovske agonije koja je razdire decenijama.
Između Vučića i opozicije postoji samo jedna relacija – obostrano gađenje. Maltene, svi mostovi dijaloga su srušeni. Vučić je opoziciju proglasio pa skoro antisistemskom, subverzivnom i remetilačkom. Koju samo zanima ‘puna kasa’ koju je njegova vlast navodno napunila. Iako temeljno razbucana na izborima, ona je osetila kosovski ‘meki trbuh’ vlasti pa to koristi, perverzno uživajući dok gleda Vučića na žeravici. Iako mu je cinizam bitna tačka odnosa prema opoziciji, Vučić joj ipak nije ponudio resor Kosova u mogućoj (trenutno zbog Kosova odloženoj) rekonstrukciji vlade, pa da liderima opozicije poruči – ‘Hajde, majstori, rešite kad znate’. Ništa pametnije od ‘zamrznutog konflikta’ ne bi ni opozicija mogla da ponudi.
Iako traje nekakav ‘unutrašnji dijalog’ o Kosovu koji je Vučić inicirao a Zapad podržao, nema strateškog dogovora (niti ga je ikad bilo) glavnih političkih aktera u Srbiji o ovoj temi. Jednostavno, Vučić i lideri opozicije više ne mogu zajedno da sednu za sto. Kamoli ‘okrugli’. Ni po jednom pitanju. Režimski agitprop stara se da famozna ‘Vučićeva usamljenost’ postane skoro metafizička kategorija.
Pitanje je filozofsko: Da li Vučić pokušava da Đinđićev softver instalira u Šešeljev hardver, ili obrnuto? Mada, možemo mi, Mustafa, ovde doći do paradoksalne situacije – da je nacionalista i rusofil Šešelj, haški doajen, veliki protivnik ulaska Srbije u EU i NATO, imao najbolji evropski skauting.
Ima li, dragi kolega, u političkoj istoriji Albanije za vas traumatičan mesec kao što je mart za srpsku istoriju. Eto, sad je i generalna proba prištinskog blickriga u Kosovskoj Mitrovici dopunila srpski martovski kalendar.
Dobro, martovski problemi nisu samo srpski – endemski: Primarna simbolika je starorimska. Pošto je naimenovan za doživotnog diktatora počele su da se šire sumnje da Cezar namerava da iz ličnog interesa ukine republiku i uspostavi kraljevstvo. Na dan martovskih ida trebalo je da se sastane Senat i da mu odobri prisvajanje najviše titule, ali senatori su bili beskompromisni republikanci i odlučili su da ga baš na taj dan ubiju. Kad je tog jutra sreo proroka koji mu je najavio smrt, Cezar mu se, navodno, nasmešio i rekao: ‘Eto, stigle su me ide…’, na šta mu je ovaj odgovorio: ‘Tačno, ali još nisu prošle…’
Svi cezari su smrtni, ali rimski bog Mars po kome je ovaj mesec dobio ime je besmrtan.
Za romantične, mart je mesec pupljenja i ljubavi, mesec buđenja prirode i ulaska u novi ciklus plodnosti. Dok je bilo zime ona se mešala sa fenom proleća pa je i vreme bilo promenjivo. Otuda i slovenski naziv ožujak – od imenice lažak, izveden od glagola lagati. Oni koji imaju alergiju na Hrvate treba da znaju da je otac srpske narodne pismenosti Vuk Karadžić nekada ovaj mesec zvao ožujak a da su mu Srbi promenili ime početkom prošlog veka. Sad je ožujak ekskluzivni ‘hrvatski mesec’, a najpopularnije hrvatsko pivo je upravo ‘ožujsko’.
Demonstracije protiv pristupanja Trojnom paktu održane su 27. marta 1941. U martu je ubijen premijer Đinđić ispred zgrade Vlade, umro je Milošević u Haškom tribunalu, počelo je NATO bombardovanje Srbije, marta 2004. bio je pogrom nad kosovskim Srbima i srpskom kulturnom baštinom na Kosovu. Deveti mart – pokušaj naše demokratske kontrarevolucije kad je Srbija imala šansu da na fonu Istočne Evrope obori komunizam koji je s Miloševićem mutirao u pakleni birokratski nacionalizam desio se 1991. Pošto se naslanja na Osmi mart – Međunarodni dan žena, Srbija je, eto, mogla imati svoju autentičnu ‘revoluciju karanfila’. Tenkovi koje je tad na ulice Beograda izveo Milošević otišli su posle na Vukovar.
U Beogradu su 23. marta 1903. održane demonstracije protiv režima kralja Aleksandra Obrenovića koje su ubrzale točak istorije ka ‘majskom prevratu’ i kasapljenju Aleksandra i kraljice Drage.
Evo kako je Njujork tajms (24. jun 1903) analizirao ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin: ‘U slepom ubilačkom besu koji je ove srpske oficire pretvorio u divlje zveri, poneo ih je nasleđeni instinkt, i mada su žalosne žrtve nasilja već bile mrtve, nisu bili zadovoljni sve dok njihova tela nisu bacili kroz prozor.’ Srbija je imala očajan imidž, a nije bilo Novaka Đokovića da ga popravlja. Ali, već 1922, kad se kralj Aleksandar Karađorđević oženio princezom Marijom, ćerkom rumunskog kralja Ferdinanda, dopisnik London tajmsa ovako je pisao: ‘Možemo se setiti ovog balkanskog dvora, koji su pre samo petnaest godina bojkotovale sve evropske kraljevske porodice, a sada ga sve poštuju, svesne patnji i poniženja Srba za vreme Velikog rata, okončanih trijumfalnim vaskrsnućem Južnih Slovena.’ To je London tajms objavio 9. juna 1922. To je bila velika i skupo plaćena promena imidža.
Da te podsetim da su velike albanske demonstracije na Kosovu započele 11. marta 1981. Što kaže narod – još se Tito nije bio ni ohladio u grobu. Na Kosovu je demonstracije gušila specijalna jedinica savezne policije. Slabo ko Kosovo shvata kao krizu koja obeležava čitave živote nekih generacija. Otuda i saznanje o njegovoj mogućoj nerešivosti.
Davnih dana, još u rano Titovo vreme, neki naš seljak otišao na služenje vojnog roka. Pisma koja je slao svojima počinjala su sa: ‘Dragi moji, pišem vam sporo jer znam da ne umete da čitate brzo’. Iz te porodice iznikao je, apsurdno, vrsni etnolog koji je sačuvao neka od tih pisama svog rođaka.
Nešto slično se dešava i sa slovima srpsko-albanskih sporazuma. Nadam se ne i sa ovom našom skromnom prepiskom. Nema sinhronizacije pisanja i čitanja. Nije nam ista hronopolitika. Svako misli da vreme radi za njega. A, opet, svima se žuri.
(Danas)
