PIŠE: Željko Cvijanović
1.
Pitanje od milion dolara glasi: da li je u Srbiji na sceni promena političke paradigme? Kad domaći globalisti kažu da „ovako nije bilo nikad“, krije li se iza toga možda korak Srbije ka onom što zapadni svet zove „neliberalnom demokratijom“? Pouzdani pokazatelji još ne vrhune: kad je prethodna dva puta menjana paradigma, nužno je pratila smena vlasti. Slobodan Milošević zavladao je uvodeći novu paradigmu na krilima kosovske pobune Srba. Zoran Đinđić ga je smenio iznoseći novu paradigmu na agresiji na Srbiju 1999. i puču Petog oktobra. Iako se u Srbiji od 2012. do danas toliko toga promenilo, iako su nestale cele stranke i prestao da važi mnogi politički aksiom, teško je zamisliti, bar zasad, da će promenu paradigme navestiti smena na vrhu.
Osvrnimo se čas na današnje dominantne pokazatelje. Beograd iskreno želi u EU, i ništa ga kao to ne legitimiše u odanosti staroj paradigmi liberalne demokratije. Sa druge strane, Srbija je Vesa Mičela, Trampovog čoveka za ovaj deo sveta, otpravila kući odbijajući da se odrekne prava na Kosovo. Istraje li, teško da bi je išta drugo, po svom smislu i posledicama, tako direktno lansiralo put nove paradigme. Podudarnost je više nego logična: kao što EU i Kosovo ne mogu zajedno, tako ne mogu ni stara i nova paradigma. I još nešto: svaka nova paradigma u srpskoj politici od Miloševića do danas proklijala je na Kosovu, bez obzira koliko smo bili prisutni tamo. Krenimo od početka.
2.
Ima tome više od decenije – još nije udarila kriza 2008 – kad su novinari pitali Božidara Đelića zašto se nisu ostvarila njegova karamelizovana obećanja o boljem životu u Srbiji. „Čekajte, a zašto je ubijen Zoran“, drop shot jednog od viđenijih ekonomskih ubica dobio je dodatni efe. Koliko se sećam, Đelić ovu originalnu teoriju kojom je objasnio tranzicionu bedu i pljačku Srbije nije više javno iznosio; da li zato što je shvatio koliko je glupa, zato što mu je neko rekao koliko je jadna ili zato što je posle pada žutih nestao kao jaje s groba.
Đelić je završio na sigurnom – a nije Kopaonik biznis forum – i godinama niko nije potezao za objašnjenjem srpske sirotinje nalik njegovom. Sve do poslednjih godina. Posebno ovog marta, kad se kao dominirajući narativ potvrdilo da Srbija nikad nije razumela Đinđića jer, mučena, u svom kolektivističkom amoku nije ni bila u stanju da razume nešto tako individualistički kompleksno. Od toga pa do teze da je baš zato Srbija i ubila Đinđića mali je korak, koji se lako prelazi. Pa onda još pola koraka do konačnog cilja: Srbija nikad nije bila vredna Đinđića, koji se žrtvovao vodeći zemlju svojih ubica umesto da predaje filozofiju na Harvardu. Ali zaslužuje Vučića, koji je prava mera takve Srbije, jer „nikad nam ovako nije bilo“. Mošmislit!
3.
O tome su prethodnih dana pisali i govorili napeti kolumnisti, zatim utuljeni političari, intelektualci koji preziru „pučinu grdnu“ i gomila rasističkih malograđana urešenih verom da sa „onim drugim“ ne dele ni „antropologiju“. A to će valjda reći obim glave, visinu čela, punoću mošnica i druge vrednosti sa dugačkog spiska dr Mengelea. Tako je jedan kolumnista napisao: „Narod koji se opet okreće onom koji im je pokreo štednju, umesto onom koji im je vratio, ipak, teško će naći svetlu budućnost“. Manje je važno koliko je citirana žalopojka sporna, koliko da nju očigledno motiviše nešto što nije sporno: da se narod „vraća“ Miloševiću. Za to vreme, filmski reditelj, jedan od junaka noći Petog oktobra, bugari da je Srbiji dobar Đinđić samo mrtav Đinđić, i, naravno, poentira rezultatom beogradskih izbora. Drugi kolumnista opet lamentira kako bi Srbija, da je ikad „iskreno želela“ da joj Đinđić bude „vodilja i težište novog identiteta“, dala bi njegovo ime Beogradskom aerodromu. Ovako mu je valjda vodilja onaj kolektivistički bednik Nikola Tesla.
Bez želje da nekog povredim, ovo nisu ideje sa kojim se polemiše. Radi se o ilustrativnim opaskama. One u političkom kontekstu nisu više od jalove osvete ovdašnjih političkih petooktobaraca i njihovih pratilaca narodu, koji ih je još jednom odbacio na izborima, ubedljivije nego ikad. Reč je dakle o jasnim nagoveštajima promene političke paradigme, i to iz gubitničkog tabora, kome se u ovakvim prilikama, po pravilu, veruje više.
4.
Ne znam da li sam to jedini primetio, tek, mnogi prozapadni liberali koji su krahirali na izborima ne pozivaju se danas ni na političke ideale ni na interes građana; svi se pozivaju na Đinđića, i to ne na bilo kog. Ovi uvereni dekonstruktori „pogubnih srpskih mitova“ ne pozivaju se na istorijskog Đinđića – figuru iznutra kontradiktornu i, zbog kratkog vladanja, nedorečenu, već na mitskog Đinđića, onog koji je u ideološkoj retorti Latinke Perović postao mitski modernizator – Demijurg – koji tragično strada u sudaru sa dominantnim i nadmoćnim kolektivističkim identitetom.
Kako god, taj svet boljeg argumenta od Đinđića nema, ali ne zato što se pred njegovom logikom mora ustuknuti. Mnogi od tih argumenata su potrošeni, ne samo u Srbiji Petog oktobra već i na nivou svetskih trendova, gde postepeno u dubokoj nepravdi i sve većem besu pucaju kauzalnosti sveta koji poznajemo kao liberalni kapitalizam. To je svet na zalasku. (Uostalom, uporedimo kako su zapadni globalisti ometali Putinovu pobedu na izborima 2012. godine, nastojeći da delegitimišu njegovo upravljanje Rusijom. Kad to rade danas, sa neuporedivo većom energijom nego onda, oni žele da delegitimišu Putina kao globalni model nove političke paradigme. Rečju, 2012. kopali su rovove u Podmoskovlju; danas ih kopaju pred svojim kućama.) Zašto je sve to za nas važno?
5.
Budući Đinđićev spomenik u centru Beograda neće biti obeležavanje jedne tragedije. Biće to spomenik pomenutom mitskom Đinđiću, Demijurgu modernizacije. Pritom, ta modernizacija se za vladavine cele generacije modernizatora, tokom trajanja cele paradigme, nije dogodila. Zašto, možda odgovor zna Boža Đelić. Ono što ja znam je sledeće: spomenik Zoranu Đinđiću neće biti skrnavljen jedino ako bude čuvan bolje od trezora Narodne banke!
Zašto? Zato što su Srbi primitivci? Tribali? Zbog „nadmoćnog kolektivističkog identiteta“? Naravno, to će biti objašnjenja ovih koji danas na silu pokušavaju da uglave Đinđića, ali je stvar mnogo jednostavnija. Sa jedne strane, u atmosferi zalaska stare paradigme, nestaće strah građana. Još važnije, u srpskom društvu ne postoji konsenzus oko Đinđića, a spomenici koji se podižu bez makar prećutnog konsenzusa jesu vrsta nasilja, ma kako to pravdali. U času kad se „narod okreće onom koji je pokrao štednju“, saglasnost oko Đinđića još je manja.
Da ne bude zabune, ovo nije razmatranje koje se odvija prema nametnutom opozitu Milošević – Đinđić. Samim tim nije ni zalaganje za spomenik „onom koji je pokrao štednju“. Iako su mu svetska kretanja sklonija, ni oko Miloševića u ovom času ne postoji konsenzus u društvu. Osim toga, ono što globalisti zovu povratkom u Miloševićevo doba samo pokazuje njihovo neznanje i paniku. Istorija se ne ponavlja iako će nova paradigma imati više razumevanja za Miloševića. Ali to nije ništa više od čuvene teorije nasledovanja Viktora Šklovskog. Prema njemu, neparne generacije (dedovi i unuci) u većoj su međusobnoj saglasnosti nego parne i neparne (očevi i sinovi).
I Miloševićev spomenik, dakle, bio bi ovom času skrnavljen, i zato ga ne bi bilo mudro podizati. (Sasvim je druga stvar ideja o pristojnoj hrišćanskoj sahrani u Aleji velikana kao meri političke pristojnosti društva, ne više od toga.)
6.
Već po tome što se istorija ne ponavlja, Opasno je pozivati se na Miloševića u rešavanju pitanja Kosova. Čak i u uslovima dovršenih globalnih promena. Uostalom, on se tamo politički uzdigao, ali je tamo i poražen. Još opasnije je, međutim, pozivati se na Đinđića, budući da je i ta paradigma svoju mračnu noć imala na Kosovu. Ne treba, međutim, bežati od toga da će konačan odgovor Srbije – ako bude iz polja nove paradigme – više ličiti na Miloševića nego na Đinđića.
Taj odgovor neće značiti samo to, ali mora započeti odbacivanjem američke ponude „sve za ništa“. Pune su novine i televizije mudraca i drugih sejača panike koji nam pokazuju prstom na ona vrata koja će to „ne“ zatvoriti. Radi se, međutim, o tome da se pokažu mnoga vrata koja će to „ne“ otvoriti. O tome ne govori niko.
(standard.rs)
