Mira Marković, supruga nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, prethodnih 15 godina živi u Rusiji. U Srbiji joj se još uvek sudi zbog navodnih zloupotreba prilikom dodele državnih stanova tokom devedesetih, a nalazi se i na Interpolovoj poternici, zbog čega 2006. godine nije mogla da dođe ovde kako bi prisustvovala sahrani svog supruga.
Interesovanje domaćih i svetskih medija za život nekadašnje šefice Jugoslovenske levice (JUL) gotovo da ne jenjava, ali ona skoro da ne pristaje na intervjue. Iz svojevrsnog egzila objavila je memoare, kao i nekoliko svojih i knjiga posvećenih Slobodanu Miloševiću, puštajući tako te zapise da govore umesto nje. Ipak, pozivu za ovaj razgovor se odazvala jer smatra da je o nekim stvarima dužna da govori.
Kao svoju najveću grešku u politici izdvojila je “lakovernost”. Što se tiče najveće greške njenog pokojnog supruga Slobodana Miloševića, Mirjana Marković je ovako odgovorila:
“Strpljenje i tolerantnost prema nekim usijanim glavama u rukovodstvu preko Drine devedesetih godina, koji su i najbolju volju međunarodne zajednice, kada bi bila ispoljena, odbijali, rukovođeni iracionalnom zabludom o sigurnoj pobedi, na koju su, međutim, računali oslanjajući se na njega.
Ona negira tvrdnje da su Milošević i Tuđman imali tajni dogovor o podjeli BiH.
“Naravno da nisu. Bez obzira na sve političke i lične razlike koje ih dele, obojica su obrazovani i ozbiljni ljudi. Tako politiku i političke razgovore zamišljaju oni koji o njima razmenjuju mišljenja u kafanama. Taj kafansko-dućandžijski pogled na politiku prisutan je u svim vremenima, i najburnijim. Oni tu buru i, kad je najburnija, vide kao vodvilj.”
Kada je riječ o tvrdnjama da je imala presudan uticaj na Miloševića i da je zapravo ona vodila državu, Mirjana Marković ih odbacuje.
“Mi smo u najranijoj mladosti formirali zajednički pogled na svet, imali smo iste ili veoma slične etičke, političke i estetske vrednosti. Imali smo isti selektivan odnos prema prošlosti, iz istih razloga smo želeli da budemo prisutni u sadašnjem vremenu, u istu smo budućnost verovali. Svesti to na banalnost „Mira je uticala na njega“, mada bi taj uticaj mogao da bude i obratan – više degradira onoga ko taj odnos među nama tako vidi nego što degradira stvaran odnos među nama. Ja sam pred tom banalizacijom nemoćna. Sve što mogu da kažem jeste da nije bilo tako. Ko hoće – neka mi veruje, ko neće ili ne može, neka ostane pri slici koja je nemaštovita simplifikacija stvarnosti koja se zasniva na krhkim i neozbiljnim pretpostavkama.”
U ovom razgovoru, ona je iznijela i mišljenje o tome zašto Srbija devedesetih nije mogla da izbjegne rat.
“On u Srbiji nije vođen. U ratovima koji su vođeni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini Srbija je plebiscitarnom voljom srpskog naroda materijalno i moralno pomagala Srbe, kao što je Hrvatska pomagala Hrvate, a islamske zemlje muslimane. Sankcije su Srbiji uvedene zbog te materijalne i moralne pomoći Srbima u ratovima izvan Srbije. To je bilo zvanično obrazloženje međunarodne zajednice za uvođenje sankcija. U Srbiji je tada dominiralo raspoloženje – pomoći ćemo braći preko Drine uprkos sankcijama. Doduše, tada se niko u Srbiji nije setio da pita međunarodnu zajednicu zašto nije uvela sankcije Hrvatskoj, koja je pomagala Hrvate u tim ratovima, i nekim islamskim zemljama koje su pomagale muslimane u ratu u Bosni i Hercegovini.”
Mirjana Marković je govorila i o periodu koji je Milošević proveo u Hagu.
“On je uhapšen sa ciljem da bude osuđen. A ne da bude ubijen. Ali kad su videli da ne mogu da ga osude, odlučili su da ga ubiju. Donošenje takve odluke bilo je znak slabosti, a ne snage. Da su imali snagu veću od njegove, oni bi ga pobedili na sudu, a ne otrovali u zatvoru. Na fizičko likvidiranje političkog protivnika iz potaje odlučuje se slabija strana da bi izbegla javno priznanje da je u političkoj borbi inferiornija, da nije dorasla svom protivniku.”
Kada je riječ o pričama da je Milošević prodat Hagu, Mira Marković kaže:
“U svojim memoarima Karla del Ponte opisuje svoj susret sa Đinđićem, sa kojim se pogađala o odlasku Slobodana Miloševića u Hag i ceni za njega: Sećam se Đinđićevog glasnog smeha kad je rekao – dajte mi milijardu i vaš je!”
Ona kaže da “misli da se neće vratiti u Srbiju”, čak i ako ude osloođena optužbi na sudu, a na pitanje da li joj nešto ili neko iz Srbije nedostaje, kaže:
“Dugo sam mislila da mi sve nedostaje. Moja zemlja, ljudi, razgovori, moja kuća, mirisi, zvuci, sunce, nebo, cveće, ptice, muzika… Sada, već neko vreme, mislim da mi ne nedostaje ništa. Neke koje tamo volim povremeno viđam ovde. Da je moja Marija u Srbiji, nedostajala bi mi ona. Samo ona. Samo ona.”
O svom sadašnjem životu u Moskvi, Mirjana Marković ovako govori:
“Decenijama sam bila uključena na maksimum i dugo mi je bilo potrebno da se isključim. Pa i nisam u tome sasvim uspela ni sada. Pišem. Otkad sam ovde, objavila sam osam knjiga i dve Slobodanove. Jednu – njegove govore „Prilog istoriji dvadesetog veka“ i drugu – njegove intervjue pod naslovom „Lavovska borba“. Bio je to ogroman posao. Sakupila sam i sredila materijal za tri knjige „Pisma za Slobu“ – to su pisma koja je dobijao iz celog sveta i iz naše zemlje tokom pet godina provedenih u zatvoru. Napisala sam predgovore za knjigu „Optužujem“, to su njegova uvodna izlaganja na sudu, i za knjigu „Tako ga znam“, to su prilozi koje su o njemu napisali mnogi ljudi iz zemlje i iz sveta. Dala sam i mnogo intervjua, objavljeno je i mnogo drugih mojih tekstova u zemlji i van nje. Pretvorila sam slobodno vreme u radno. Ali to radno vreme ima jednu retku prednost – pišem kad hoću i koliko hoću.”
Ističe da, uglavnom, živi od penzije koju je stekla kao profesor beogradskog PMF-a.
“I od izdavanja kuće u Tolstojevoj, jedno vreme dok smo je izdavali. Ponekad i od knjiga. Kuću smo prodali zato što je njeno održavanje skupo i besmisleno. I zato što imam velike finansijske obaveze oko kuće i dvorišta u kome je Slobodan sahranjen u Požarevcu. Sve su te obaveze pale na mene i jedva sam u stanju da ih nosim. Ali to s prodajom kuće, ta stvar još nije okončana. Celog života smo živeli od naših plata. Kasnije i od prihoda od mojih knjiga i drugih tekstova. Ti vanredni prihodi su otišli na kuću u Požarevcu, popravku kuće u Tolstojevoj, koja je bila oštećena za vreme bombardovanja vojnih objekata u Topčideru, i sve ostalo na Hag. Najveći deo prve faze suđenja – tužbu – finansirala sam ja. Slobodan i ja nismo imali nikakve nelegalne prihode, niti smo vlasnici bilo kakvih vrednosti osim ovih koje sam navela. Ko misli da smo bili bogati i da sad ja od tog bogatstva živim – projektuje sebe. Verovatno bi na našem mestu to bili i ne mogu da veruju da to mi nismo bili. Ali, eto, nismo.”
Mirjana Marković se osvrnula i na oglašavanja mnogih koji su devedesetih bili u njenom i Miloševićevom okruženju, a sada iznose sočne detalje iz tog vremena i tvrde da smjeli da im se suprotstave.
“Lažu svi koji se javno, a i privatno danas hvale kako su svojevremeno Slobodanu i meni rekli nešto grubo, izrazili neku arogantnu nesaglasnost s njim i tako dalje. Ti su po pravilu, ali po pravilu, bili najveće ulizice, nepotrebno snishodljivi u svim prilikama. Da budu ulizice i snishodljivi, sebe su prinudili, jer su smatrali da im to obezbeđuje sigurnost i kretanje u karijeri. Da bi, u protivnom, bez snishodljivosti i ulizivanja imali probleme ili stagnirali u karijeri… Mora da su zbog takvog svog izbora mrzeli sebe i Slobodana i mene. Ta mržnja, sada slobodno i konačno ispoljena, osveta je za snishodljivost na koju su sami sebe prinudili. Ta, sa zakašnjenjem od petnaest godina, obnarodovana tobožnja nesaglasnost nekadašnjih poltrona je osveta svrake što nije mogla da bude kondor.”
U završnici intervjua, Mirjana Marković je govorila o 5. oktobru.
“Mislim da je puč 5. oktobra u Srbiji bio obračun korporativnog globalizma sa nelojalnom vlašću u Srbiji, posebno sa Miloševićem, koji je bio personifikacija te nekooperativnosti i nelojalnosti. Ta odmazda je izvedena pomoću opozicionih partija koje je taj korporativni globalizam finansirao, pomoću nevladinih organizacija koje je finansirao takođe i uz pomoć jednog broja izbeglica s one strane Drine kojima je Milošević spasao živote i dao im krov nad glavom. I da, zamalo da zaboravim, i uz pomoć najbližih saradnika u vojsci, policiji, Vladi i partiji. Zašto? Možda iz genetskog kukavičluka, možda iz opravdanog straha, iz prikrivene lične mržnje, iz svojevremeno neispoljene nesaglasnosti s politikom u kojoj su svojevoljno učestvovali…. Ko zna. Niko. Ni ja ne znam.
Niko me nije razočarao. Moj doživljaj događaja posle 5. oktobra, kad je reč o bliskim saradnicima i bliskim ljudima, nije razočaranje. Nije bilo ni onda, nije ni sada. Nije čak ni iznenađenje. Izdaja je pojava rasprostranjena svuda i oduvek. U našem narodu možda naročito. I nije fizičko distanciranje od nas u moralnom smislu najnemoralnije, mnogo je nemoralnije to što su se mnogi distancirali politički, tvrdeći da nisu nikad podržavali politiku kojoj su dva-tri meseca unazad euforično aplaudirali i u kojoj su, naravno, aktivno učestvovali. Taj strah ih je lišio časti, ali nepotrebno. Nuđenje aktivne lojalnosti novim vlastima završilo se ponižavajuće za one koji su je nudili. Lojalnost je prihvaćena, ali ne i aktivnost. Osim malih izuzetaka, naravno. Pa imala je nova vlast dosta svog lošeg materijala, skupljenog s konca i konopca, nije im bio potreban i tuđi.
A kukavičluk nekadašnjih drugova, koji su to prestali da budu 24. septembra 2000. godine, kada su saopšteni izborni rezultati, ne boli me. Zašto bi me boleo tuđi kukavičluk? Neka boli njihove potomke, ako im u međuvremenu kukavičluk ne bude prikazan kao nužna i poštena pragmatičnost.
Na kraju razgovora, Mira Marković je odbacila optužbe da su ona i suprug devedesetih organizovali atentate na političke protivnike,
“Ubistva koja je tobože organizovala vlast u Srbiji tih godina deo su politike rušenja Slobodana Miloševića, što je u svojim memoarima Medlin Olbrajt navela kao jedan od krupnih ciljeva američke vlade. U primenu te politike spadala je i svaka politička i moralna kompromitacija Miloševića, pa i optužba za ubistva neistomišljenika. Ona je u tim memoarima navela da je politiku rušenja Miloševića sprovodila pomoću opozicije u Srbiji. Tako su i ta ubistva spadala u nadležnost te saradnje. Neka od tih ubistava, međutim, nisu bila političke prirode. Bili su finansijski obračuni, odnosno nalazili su se u zoni običnog kriminala.”
(Kurir, Srpska Info)
