Srbi nisu izgubili rat, izgubili su mnogo života, mladosti… Potpuna pobeda nije trebala jer šta bi radili sa njom? Međutim, rat nismo ni dobili, ocenjuje Radovan Karadžić u ekskluzivnom serijalu kolumni napisanih za Srpski telegraf.
O tome šta je dobijeno, šta izgubljeno, prvi predsednik Republike Srpske detaljno je opisao u tekstu koji prenosimo integralno:
Mi nismo izgubili rat! Izgubili smo mnogo života, mnogo mladosti, mnogo vremena i perspektiva, mnogo prilika da unapredimo svoje trajanje zajedno sa našim komšijama – sve su to veliki gubici – ali rat nismo izgubili. Nismo, jer je naš cilj bio ograničen samo na ono na šta smo imali pravo, na svoju slobodu, suverenost, narodni identitet i konstitutivnost, to jest očuvanje svojstva naroda i odbacivanje “ponude” da budemo nacionalna manjina u svojoj zemlji.
Nismo izgubili ni tzv. propagandni rat, jer u njemu nismo ni učestvovali. Sve je već bilo određeno, podeljene uloge “dobrim” i “lošim” momcima i “loši” nisu imali šanse u medijima. Pogrešno se misli da na Zapadu mediji utiču na vlade. Obrnuto, vlade imaju mnogo prefinjenih mehanizama da utiču na medije, a najmoćniji mehanizam je tzv. politička korektnost, što je eufemizam za jednoumlje, pa čak i za fašističku torturu i nadzor nad javnim rečima. Drugi mehanizam su lažni novinari. Svaka čast pravim novinarima, kao i pravim lekarima i svakome ko je pravi, ali lažni novinari su opasniji od lažnih lekara jer utiču na sudbine većeg broja ljudi. A bilo je i lažnih humanitaraca i svega što se nije moglo ni zamisliti.
Ali, nismo ni dobili rat niti su ga naši protivnici izgubili. Još 1993. godine sam na 34. sednici Narodne skupštine RS, zalažući se za prihvatanje Oven-Stoltenbergovog plana, rekao:
Mi moramo da prihvatimo logiku međunarodne zajednice da Muslimanima treba da pripadne 30 odsto da bi imali životnu državu, opstojnu. Oni nisu u pravu kad kažu da im država ne valja: njihova država je veća od mnogih evropskih država. I može da opstane i da postoji isključivo ako je u dobrim odnosima sa Srbima i Hrvatima. Ne zavisi opstanak muslimanske države od teritorije, kao ni naše, nego zavisi od toga šta se zbiva na toj teritoriji. (…) Mi tvrdimo, i ne želimo da budemo pobednici, tvrdimo da iz ovoga rata treba da izađemo dogovorom, bez pobednika i bez poraženih. I Muslimani, koji sada odlučuju ovo što i mi odlučujemo, muslimanski narod mora da zna da ovom mapom dobija državu koja može da opstane, naravno, u saradnji sa Srbima i Hrvatima, kao što Jugoslavija i svako drugi može da opstane isključivo ako je u dobrim odnosima sa susedima. U neprijateljstvu ne može da opstane.
Ovome ne bih ni danas ništa dodao. Oni kojima je ovaj rat bio potreban ne bi dopustili kombinaciju “potpuna pobeda – potpuni poraz” – svakako ne bi to dopustili Srbima, a nije nam ni bilo potrebno. Jer, šta da radiš sa potpunom pobedom? Neki drugi znaju šta – proteruju drugi narod. Mi to ne bismo mogli niti hteli. Zato smo se zalagali za “win-win” varijantu. Ako bude pameti, to smo i dobili i to treba sačuvati, a ne pakostiti jedni drugima kroz preotimanje ingerencija i pokušaje nemogućega, kao što je unitarizacija. Mnoge plemenite energije naroda u Bosni propale su samo zbog uzajamne pakosti i to me navelo da prvi deo svog romana “Čudesna hronika noći” naslovim kao “Pakost”! Ono što je davno određeno kao “ni Davidovo, ni carsko, ni spahijsko” ne može pripasti jednome “sto posto”!
Ceo slučaj “Jugoslavija” je slučaj međunarodne zajednice u stanju dotrajalosti svetskog poretka, opadanja moći ranijih i uspinjanja novih svetskih sila. Nemačka je konačno i naknadno pobedila u dva svetska rata, Kol i Genšer su objedinili naciju, a Angela Merkel je bez ijednog metka postigla više nego svi topovi i tenkovi u dva svetska rata. Ako se gleda dinamički kako će ići razvoj sveta, ništa više neće biti isto. Na nesreću, Srbi su na “slonovskoj stazi”, koja vodi na Istok, i zbog toga smo često mi prvi stradali.
To je globalna slika stranih uticaja na našu krizu, a pojedinačni uticaji su ostvarili niži činovnici ministarstava spoljnih poslova velikih sila, u koje spada i Cimermanovo ohrabrivanje Izetbegovića da odbaci već usaglašeni Lisabonski sporazum i ide u rat. Nadam se da više nikada nećemo ratovati ni za koga, pošto su nas stari saveznici izneverili, i treba da održavamo dobre odnose i sa Nemačkom, uz ove dobre odnose sa Rusijom i Kinom, a i sa saveznicima ako ne postavljaju neprihvatljive uslove.
Govoreći o uticaju velikih sila, Karadžić navodi da RS nije imala oslonac i podršku tada slabe Rusije:
Uloga ondašnje Rusije je bila marginalna, kako zbog raspada SSSR i slabljenja Rusije, tako i zbog personalnog sastava državne garniture. Uloga Srbije je poznata i uglavnom se iscrpljivala u pokušajima odbrane kolike-tolike Jugoslavije, što je trebalo da radi jugoslovenska država, koja je jedva disala. JNA je mogla i imala ustavna ovlašćenja da zaustavi ratove i nasilne secesije, ali bez države nije mogla ništa, i ubrzo je morala da brani sebe i napadnute, a to su bili Srbi.
(republika.rs)
