Ključne greške, stvaranje Jugoslavije od naroda koji je nisu želeli, politika po kojoj slaba Srbija znači jaku Jugoslaviju i naposletku razbijanje te države stvorili su atmosferu pogodnu za ratna huškanja, što je dovelo do novih sukoba. Tako bi u najkraćem glasilo objašnjenje Radovana Karadžića za najveće greške koje su dovele do krvoprolića u Bosni.
Kada se laž ustoliči na prestolu, piše prvi predsednik Republike Srpske u ekskluzivnoj kolumni za Srpski telegraf, greške se nižu i sve tada vodi “u pravcu ratnog rešenja”. Karadžićevo viđenje tih događaja prenosimo u celosti, bez ikakvih izmena:
Pre svega, sam rat kao način rešavanja suprotstavljenih želja i težnji je velika greška. Retko se desilo da strana koja započne rat iz njega izvuče neku korist, već samo štetu. Imperije koje su u prošlom veku započinjale ratove – propale su u tim ratovima. A koreni naših kriza se nalaze u greškama koje su davno počinjene, iz vremena imperija koje su kroz naše narodno tkivo crtale granice i izoštravale verske i kulturne razlike, koje nam traju i danas. U tom lancu grešaka su i stvaranje i rušenje Jugoslavije uz užasne posledice po sve, a naročito po Srbe. Zbog toga je teško izolovati greške koje pripadaju samo ovome ratu, jer ovde ništa nije “od juče”.
Romantičarski snovi o slovenskom bratstvu nisu mogli izdržati verske i kulturne razlike kojima su se poslužile svetske sile kad god im je trebalo. Bilo je lepo što je Srbija doprinela pobedi Antante i oslobađanju Bosne, Hrvatske i Slovenije, ali je pravljenje države od elemenata koji to nisu želeli, već im je Jugoslavija bila nužno zlo da bi izbegli sudbinu poražene strane, greška koju jedan narod može napraviti samo jednom u životu, ako takvu grešku uopšte preživi.
Genocid iz Drugog svetskog rata nije ni imenovan, a trebalo je da se desi jedan novi. Prerano antisovjetsko deklarisanje izložilo je tu državu besu Komunističke internacionale, pa nam i danas u glavama nekih naših komunista traju njena uputstva o slabljenju Srbije kao preduslovu za širenje komunizma. “Slaba Srbija, jaka Jugoslavija”.
Nakon tih kolosalnih grešaka i nastavka politike “slaba Srbija, jaka Jugoslavija”, lako je bilo u devedesetim nastaviti sa greškama. Način na koji je razorena Jugoslavija daleko prevazilazi sve njene grehe i slabosti. A sve se moglo završiti mirno i pošteno, tj. pravedno, ali su zapadne republike dobile podršku da na silu zadrže imperijalne i komunističke granice bez ikakvih garancija za dva miliona zapadnih Srba i ostalih manjina.
Kad se govori o Bosni, najveću grešku počinili su neki “otuđeni centri moći u SDA”, kako ih je okarakterisao Adil Zulfikarpašić kada je napuštao tu stranku. Kad je jednom donesena odluka da se nastavi u pravcu ratnog rešenja, sve ostale greške su dobile šansu i nisu je propustile, sve su se ostvarile. Laž se ustoličila na prestolu i obezbeđuje se nastavak antagonizma, međusobnih sumnjičenja i optuživanja, i tome se ne vidi kraja.
Narodi u ovom regionu jednim okom motre jedni na druge, a drugim pokušavaju da izgrade budućnost, ali tako razroki neće stići daleko. Nama naši prijatelji i rodoljubi zameraju, to jest smatraju našim greškama što nismo odmah uveli ratno stanje i što nismo išli na brzu pobedu. O pobedama malo kasnije, ali ratno stanje nismo hteli da uvedemo da ne militarizujemo život i daleko od linija fronta i u brojnim opštinama u kojima nije bilo borbi.
Komandama bi, naravno, bilo lakše, ali narodu bi bilo teže.
(republika.rs)
