Srbi nisu imali ratne planove, tako da izbijanje rata nije zavisilo od njih, tvrdi Radovan Karadžić, koji u ekskluzivnim kolumnama koje je napisao za Srpski telegraf analizira dešavanje u Bosni i Hercegovini tokom trogodišnjih sukoba.
Ko je kriv za rat, ko je huškao i zašto su tri naroda ušla u bratoubilački rat, tema je kojom se Karadžić bavi u trećem nastavku serijala, a njegov tekst prenosimo u celosti, bez ikakvih izmena:
Za rat u BiH i u Jugoslaviji odgovornost leži na mnogima i to je možda najmasovnija odgovornost, ali da ne pominjemo daleke događaje i aktere, nasleđene i zadržane imperijalne granice i strane interese, krive su pre svega elite koje su imale apsolutnu vlast i nikakvu opoziciju. Republičke elite su formulisale ciljeve na koje nisu imale pravo i povele su svoje mase u pogibiju, razaranje i siromaštvo. Niko nije imao pravo na jednostrano otcepljenje, ali niko nije trebalo ni da sprečava dogovoreno otcepljenje.
Naravno, krivo je nekoliko velikih sila koje se bave utvrđivanjem novog svetskog poretka, ali bez naše spremnosti da se ubijamo te sile ne bi mogle ništa da postignu, kao što sada ne bi mogle da zapale Španiju niti da zavade skandinavske zemlje. Ni Hitler nije uspeo da zavadi Jugoslaviju (Srbiju) i Rumuniju, niti bi neko mogao da zavadi Srbiju i Grčku ili Srbiju i Rusiju. Broj zemalja koje niko ne može da zavadi treba da raste, inače ovaj region nema budućnost.
Odgovornost za rat u BiH, to jest “zločin protiv mira”, niko ne ispituje, čak ni ovaj sud Ujedinjenih nacija. Kao da to nije važan izvor svih drugih događaja, i otac i majka svih zločina i patnji. Kao da to više nije zločin! To je ogromna promena prakse u međunarodnim odnosima i daće dugoročne posledice.
Prema uzrocima i ishodima ovih ratova, a naročito bosanskog, rat je mogao i morao biti izbegnut. To je bio jedan od najbesmislenijih ratova. Nakon tri i po godine haosa i “bratoubilačkog” rata – kako smo mu nekada tepali – dobili smo rešenje koje je bilo obezbeđeno i pre rata i imalo podršku evropske zajednice! Konferencija (Karington – Kutiljero) vođena je vešto i bilo je dovoljno da se odgovorne elite Srba, Hrvata i Muslimana dogovore oko spornih i nespornih stvari, da se nesporne, a bilo ih je oko 85 odsto, odmah primene, a da se oko spornih dogovaraju, pa kad se dogovore.
Međutim, neke elite su htele nešto na šta nisu imale pravo, celu Bosnu u svome vlasništvu, uz pokoravanje hrišćanske većine i proterivanje pre svega Srba. O tome postoje dokazi.
U suštini, prema svom početku rat u BiH i nije bio jedan, već više ratova koji su počinjali i bili vođeni u različitim vremenima, na različite povode u različitim opštinama. Bilo je opština u kojima, iako su bile multietničke, uopšte nije bilo rata na teritoriji, pa ni zločina. Dakle, opštinski ratovi, kako je to i bilo predviđeno Zakonom o opštenarodnoj odbrani i društvenoj samozaštiti.
Neki opštinski sukobi su počeli i šest do osam nedelja nakon izbijanja rata u Brodu i Sijekovcu, Bijeljini, Kupresu i, konačno, Sarajevu. Pokolj u Sijekovcu, selu Duška Trifunovića, stradalom u Drugom svetskom ratu, počinjen je 26. marta, napad na Bijeljinu 31. marta, rat u opštinama duž Drine u prvoj polovini aprila, a rat u dolini reke Sane tek krajem maja 1992. To dokazuje da Srbi nisu imali nikakve ratne planove i da rat nije zavisio od njih.
Svaka opština sa srpskom većinom je pokušavala da spasi mir i u tu svrhu je bilo predloženo da svaka etnička zajednica formira svoju opštinu, sa svojom administrativnom policijom. To je bio spasonosni recept jer tada ne bi bilo rata, kriminala, proterivanja naroda. Ali to je odbačeno.
Analizirajući ratna zbivanja, prvi predsednik RS je napisao:
– Najupečatljivija karakteristika, ponovno i ponovno ispoljavanje besa, bestijalnosti i razornosti i prema živim stvorovima i prema svetinjama “onoga drugoga”. Ako ni zbog čega drugog, zbog toga bi trebalo isključiti svaku mogućnost građanskog rata – zauvek! A elite mogu i moraju da obeshrabruju svaki nepravedan i neopravdan zahtev svoje zajednice od drugih. Vrlo je jednostavno dogovoriti se oko toga ko na šta polaže pravo, a na šta nema prava. Na dominaciju nad drugima niko nema pravo, bez obzira na brojnost zajednice. Danas se samo na Balkanu mogu čuti feudalne i tribalističke koncepcije “demokratije” – “čim nas bude više od 50 odsto – mi ćemo im majku”.
(republika.rs)
